PRIČE SA ŽENSKOG BEDRA
Strana 1 od 1
PRIČE SA ŽENSKOG BEDRA
Matrona Čet Mar 22, 2012 9:48 am
URIEL
SE DOSAĐIVAO "PRELISTAVAJUĆI" ZASTARELO KNJIGOVODSTVO (SAČINJENO OD UZDAHA, KRIKOVA, MOLITVI, PROKLINJANJA SUDBINE, OSMEHA I SUZA.. ) UREZANO U KORI STARE VRBE IZNAD VIRA U KOME JE ZAMIŠLJAO DA DRŽI SVOJE NOGE: …. - DUŠANKA I ĐORĐIJA…. DUŠANKA I MIROSLAV, DUŠANKA UDOVICA I MAKSA ŽANDARM, SRESKI ČINOVNIK I VEČITI NEŽENJA, O KOME JE MAŠTALA SEDAMDESET GODINA ZA SVE VREME SVOG DEVOVANJA, SVOJE UDAJE ZA ĐORĐIJU ZA KOGA JE UDAO OTAC, NE PITAJUĆI JE NI SLOVO…. MISLILA JE NA MAKSU DOK JE RADJALA SINA SVETISLAVA, POMISLILA JE NA MAKSU KADA SU JOJ JAVILI DA JOJ JE MUŽ POGINUO U RATU, MISLILA JE NA MAKSU I BEZBROJ PUTA VRAĆALA NJEGOVE POGLEDE KOJI SU SE UKRŠTALI S NJENIM NA SEOSKOJ IGRANCI O SVETOM JOVANU...SEĆALA SE KAKO SU JOJ TRNCI PROLAZILI KROZ STOMAK I KOLENA KLECALA KAD BI MAKSA PRIŠAO DA SE UHVATI DO NJE U KOLU... BILA JE SMERNA, ZABRAĐENA BELOM LANENOM MARAMOM, U ČIJE JE NABORE BILA ZADENUTA CRVENA MUŠKATLA TEŠKOG MIRISA,,,OPASANA TKANICAMA, NEKOLIKO PUTA OBAVIJENIM OKO NJENOG TANANOG STRUKA PREKO TEŠKE HALJINE OD RUČNO TKANOG PLATNA. JEDINO RASKALAŠNO NA NJOJ SU BILA BOSA STOPALA, KOJA SE U MRAKU NISU NI VIDELA, ALI SU NJOJ DAVALA NEOPISIVI OSEĆAJ SLOBODE.. ČINILO JOJ SE DA LEBDI, POSKAKUJUĆI SA DRUGARICAMA OKO VATRE U RITMU BUBNJA KOJI JE PRATIO REZAK ZVUK IZ GAJDI..
SVE SE TO ODIGRAVALO POD BUDNIM OKOM STARIJIH ŽENA KOJE SU U SENCI KOVALE PLANOVE KOGA BI OD MLADEŽI BILO DOBRO SPARITI, I KAKO DA TO SPROVEDU U DELO A DA TO IZGLEDA KAO MUDRA ODLUKA NJIHOVIH PIJANIH MUŽEVA KOJI U POLUMRAKU NISU NIŠTA VIDELI SEM OBLINA MLADIH ŽENSKIH TELA KOJA SU SE VILA OKO OGNJIŠTA NA LIVADI...
ODBIJALI SU DIMOVE IZ MUŠTIKLI, ISPIJALI RAKIJU, ZNOJILI SE I ŠAPATOM RAZMENJIVALI SVOJE PODVIGE UKRADENE OD ISTO TAKVIH SAPETIH STARINA OKUPLJENIH OKO NEKE DRUGE VATRE PRE PAR DECENIJA.. ...
MAKSU SU ŽIVOT I SLUŽBA ODNELI DALEKO OD DUŠANKE, ALI NE IZ NJENE MAŠTE.. NA NJEGA JE MISLILA KAD JE SILOVAO SVEKAR, POSLE ČEGA JE OSTALA U DRUGOM STANJU, A ZATIM UDAO ZA UDOVCA IZ SUSEDNOG SELA KOJI JE OSTAO SAM SA ĆERKAMA.... U MIRAZ JE DONELA POSMRČE JUNAKA KOME SU POSTHUMNO POSLALI ORDEN ZA ZASLUGE U RATU, A KOJI DUŠANKA I MIROSLAV PRODALI ZA DŽAK BRAŠNA DA BI SE PREHRANILI NEKE OD ZLIH GODINA U DRUGOM VELIKOM RATU... HARALA JE TUBERKULOZA, I ODNELA MNOGO DECE TIH GODINA... U TOM PAKLU RODILA SE BEBA... OČAJNI MIROSLAV JE BACIO NA ĐUBRIŠTE IZA SVINJCA.... JEDNA OD NJEGOVIH ĆERKI JE PODIGLA BEBU I HISTERIČNO MU ZAPRETILA DA ĆE SE UBITI AKO JOŠ JEDNOM POKUŠA DA SE OTARASI NEDUŽNOG STVORENJA...
DEVOJČICA RUŽA JE UMRLA PAR GODINA KASNIJE OD TUBERKULOZE, A I NJENA SESTRA RADMILA.. MALI ALEKSANDAR IH JE SVE NADŽIVEO....
URIJEL PODIŽE POGLED U NEBESA, PA GA VRATI NA KORU VRBE...
MISLILA JE DUŠANKA NA MAKSU I KAD SU JOJ SE IZRAĐALI UNUCI, UNUKA I ŠESTORO DEČAKA... UNUKU JE NAROČITO VOLELA I KAD JE POODRASLA PRIČALA JOJ JE PRIČE O SVOJOJ MLADOSTI, KAKO JE SAMA UČILA DA PIŠE, KAKO SE ZALJUBILA U ŽANDARMA,,, I KAKO JE SKORO ČULA DA JE UMRO... BILA JE TO NJENA POSLEDNJA PRIČA O MAKSI... MIROSLAVA NIKAD NIJE SPOMINJALA U SVOJIM PRIČAMA KOJE JE PRIČALA SVOJOJ UNUCI... A IMALA JE MNOGO SINOVA, IZ MNOGO BRAKOVA I SILA PRILIKA, PREVIŠE SMRTI PRED OČIMA ...I KAD JE U NEKIM SIGURNIM GODINAMA POSLE RATA IŠLA ZA SVOJIM VOLOVIMA I ORALA NJIVU, OSVRTALA SE DA NEĆE MOŽDA DRUMOM PROĆI ŽANDARSKA KOLA...
URIEL SE ZAMISLIO ... NEDOSTAJALO MU JE NEŠTO... GDE JE ON BIO ZA SVE TO VREME,, KAKO NIJE ČUO NEME URLIKE TE ŽENE UPRAVLJENE U NEBO U LEDENE ZIMSKE NOĆI, KOJI SU DOLAZILI IZ PLANINSKE KOLIBE SKLEPANE OD BLATA I DRVENIH OBLICA... DOK JE LEŽALA NA SLAMI ISPOD GUBERA I OVČIJIH KOŽA PORED ČOVEKA KOGA NIJE VOLELA... NJENE KRIKE OČAJA ZAGLUŠIVALO JE JEDINO ZAVIJANJE KURJAKA KOJI SU SE DOZIVALI SA OKOLNIH BRDA. ...
URIEL SE OTISNUO UVIS DA BI ODOZGO OSMOTRIO GDE SE NALAZI NASTAVAK PRIČE, JER U KORI VRBE VIŠE NIJE BILO NIČEG.......
- MIHAILE, LEBA TI, KAKO TO DA OVU ŽENU NIKO OD NAS NIJE ČUO? -
- URIELE, DRAGI MOJ, OTUPEO SI U ZADNJE VREME NEŠTO... KAKO TO MISLIIŠ NIKO JE NIJE ČUO ?
- ZAŠTO BI ONDA CEO ŽIVOT DOZIVALA NEKOG ŽANDRAMA, I PROPUŠTALA SVOJ ŽIVOT ?
- POGLEDAJ NA ORASIMA U ONOM DVORIŠTU, TAMO JE SVE ZAPISANO.. BABA ROSA JE KUPILA CELO TURČINOVO IMANJE TAKO DA JE BILO DOSTA DA SE DELI MEDJU SINOVIMA, (JEDAN OD NIH BIO JE MIROSLAV, DRUGI DUŠANKIN MUŽ ) I MEDJU NJIHOVIM SINOVIMA.......
O BABA ROSI JE OSTALA I LEGENDA DA JE NEGDE SAKRILA ĆUP SA ZLATOM....I TAJNU ODNELA SA SOBOM U GROB..BILA JE ŽENA VUK.
URIJEL SE VRTEO IZNAD STABALA ORAHA, PROVLAČIO SE IZMEDJU KROŠNJI, OPIPAVAO STABLA,... POKUŠAVAO DA OSETI PRIČU... NIŠTA MU NIJE BILO JASNO.. ŠIROKA SLIKA? DEO SLIKE? SLIKA IZ VREMENA DUŠANKINE MLADOSTI, ? I KO JE SAD TA BABA ROSA ??? MNOGO SE TU DECE VRZMALO,,, KOJE JE ČIJE,,, ČEKAJ MALO , KO JE SAD OVA ŽENA KOJA SEDI ZA MONITOROM I KOJA SE VIDI KROZ PROZOR IZ DVORIŠTA SA DŽINOVSKIM STABLIMA ORAHA?
DUŠANKA JE UMRLA ODAVNO... NJENA PRIČA NEMA KRAJ.... A GDE JE UOPŠTE FAJL SA NOVOM PRIČOM......ACCESS DENIED.... NEMOGUĆE.......... STANI MALO,,,, KOGA SAD OVA ŽENA PRIZIVA I ŠTA TO ONA PRIČA ? NE MOGU DA VERUJEM...ONA SE OBRAĆA SAMA SEBI..
PA ONA SE TO MOLI U NEGATIVU....... NIJE MOGUĆE DA ŽENA NE ŽELI DA JE NEKO VOLI..... I DA ŽELI DA BUDE SAMA, NESEREĆNA... SIROTA I BOLESNA....KONTALA JE DA JOJ SE DO SKORA DEŠAVALO SAMO ONO ŠTO NIJE HTELA, ILI “NE BI POŽELELA NI NAJGOREM NEPRIJATELJU”.
URIJELU SE VRTELO ......... SPUSTIO SE NA ŽENINO RAME..... ONA JE PLAKALA.... SUZE SU TEKLE I TEKLE........ O BOŽE, NAŠAO SAM NJEN FAJL.... PRELISTAVAM GA BRZO KOLIKO MOGU,, ŠTA JE BRE OVO...... KO JE PISAO OVAJ SCENARIO..... ???
A ZA KIM JE PLAKALA KAD JE NI JEDAN MUŠKARAC NIJE SKORO POVREDIO, OSTAVIO, PREVARIO.... NIKO NJEN NIJE UMRO ... "SKORO" U TIM NJIHOVIM SMEŠNIM TERMINIMA I RASPONIMA,
UUUU ZADNJIH PAR GODINA.... NA PRIMER........
POGLEDAVAO JE U ŽENU KOJA JE KUCALA PO TASTATURI I PLAKALA, USTAJALA DA UZME MARAMICE, BRIŠE OČI I DUVA NOS, I PONOVO SEDA NA STOLICU.. .. NIJE PLAKALA NI ZBOG SEBE...... TOLIKO JE USPEO DA VIDI IZ NJENIH OČIJU, TAMO NEMA NIČEG POJMLJIVOG ...URIEL SE ZAGLEDAO U NJENE OČI.... DA, BILE SU TO OČI DETETA KOJE JE UPIJALO DUŠANKINE PRIČE, TO JE BILA DEVOJČICA KOJA JE SLUŠALA O SVOJIM PRECIMA ..
- MIHAILEEEE !!! LJUDI IMAJU SLOBODNU VOLJU, ZAR NE? A ZAŠTO JE BRATE NE UPOTREBLJAVAJU? TA DUŠANKA JE PAR PUTA U SVOM ŽIVOTU MOGLA DA KAŽE – NE. A ODABRALA JE DA NIKAD NE BUDE SA ONIM O KOME JE SANJALA TOLIKO VREMENA? JA NE RAZUMEM... MIHAILE, TEBI PRIČAM !!!
- VIDIŠ LI SAD OVU ŽENU KROZ PROZOR? NJENA PRETKINJA NIŠTA NIJE SMELA SAMA, OTAC, MUŽEVI, PA NA KRAJU SINOVI SU ODREDJIVALI KAKAV ĆE NJEN ŽIVOT BITI. NJU NIKAD NIKO NIŠTA NIJE PITAO, I ONA JE SMATRALA DA JE TO U REDU.. OVA ŽENA KOJU GLEDAŠ TRENUTNO, SVE SME. NEMA NI OCA, NI MUŽA, A NI SINOVE.
ONA SVE SME, ALI I MORA SAMA. NIKO SE NIJE MEŠAO U NJENE IZBORE...ILI BAR NEMA ONIH KOJI SU SE MEŠALI NEKADA DAVNO IZ NAJBOLJE NAMERE, PODSEKLI JOJ KRILA I GURNULI JE U BUNTOVNIČKE IZBORE, ZA INAT UGLEDNIM RODITELJIMA, UDATI SE ZA NAJVEĆEG MANGUPA U GRADU... .. NIJE TI JASNO ZAŠTO JE PLAKALA MALOPRE ?
- NIJE ! U NJENIM TRAGOVIMA NE STOJI NIŠTA O SKORAŠNJIM NESREĆAMA, JADIMA I OSTALOG ŠTO NAVODI NA PLAČ....
- BOLI JE PRAZNINA I BESMISAO ... BOLI JE TO ŠTO SU SE LJUBAVNE PRIČE SKRATILE TOLIKO DA MOGU DA SE ISPRIČAJU ZA PAR MINUTA,
I SVE SU PREPUNE APSURDA..
ONA NEMA SVOG MAKSU, KOGA BI DOZIVALA...NJEN MAKSA JE UZIMAO RAZLIČITE OBLIKE I IMAO RAZLIČITE PERFORMANSE...
AKO PRELISTAVAM UNAZAD,,,, POSLEDNJI PUT JE UZEO OBLIK DEČAKA KOJI JE OSVOJIO ŽENU ZELENIH OČIJU UPRAVO PRIČOM O TIM NJENIM OČIMA.... INSTANT LOVE STORY... ZAVRŠENA PRE NEGO ŠTO JE IMALA PRILIKE DA SE RAZVIJE I TRAJE..... I PRETERANO JE LIČILA NA PRAVU LJUBAVNU PRIČU, ALI NIJE IMALA BUDUĆNOSTI I ZAVRŠILA SE ZBOG KONVENCIONALNE INKOMPATIBILNOSTI STARIJE ŽENE I MLAĐEG MUŠKARCA. A DESILA SE JER JE DANAS SVE DOZVOLJENO, I NIKOG NIJE BRIGA... NJEMU JE OSTAO STANDARD, KOJI ĆE TEŠKO NEKA KONVENCIONALNO POŽELJNA DEVOJKA DA DOSTIGNE I ISPUNI... NJOJ , ŠTA DRUGO NEGO OSEĆAJ PRAZNINE, BESMISLA I APSURDA... TUGA KOJA JE POVREMENO OVLADA NEMA NJEGOVO IME...
MIHAILE, ZABOGAMILOGA, DOLAZI OVAMO... OVO JE VIŠE NEGO INTERESANTNO, KAO DA NISAM BIO OVDE CELU JEDNU ERU... NIJE MOGUĆE DA SE SVE OVOLIKO PROMENILO ZA SAMO DVE GENERACIJE ŽENA.... ALI SVE SU MAJSTORI PROPUŠTANJA STVARNOSTI I SADAŠNJOSTI... ONA NIJE SEBI DOZVOLILA DA UŽIVA U TRENUTKU, MISLEĆI NA NEPOSTOJANJE BUDUĆNOSTI PO NJENIM PROCENAMA ... A KO JE SAD OVAJ POD ŠIFROM I MASKOM ? USPEO JE DA IZDEJSTVUJE PAKT O UBIJANJU OSEĆAJA DA BI SE OSETIO SIGURNIM DA PROVODI NEKO UKRADENO VREME S NJOM ... JEDINO POD USLOVOM DA ONA NE POKAŽE OSEĆAJ, ON ĆE JOJ UKAZIVATI PAŽNJU...ONA JE TOLIKO OTUPELA DA JOJ JE POSTALO SVEJEDNO, I PRISTALA JE NA TAJ USLOV, BEZ DA SE PRETVARA, USPELA JE DA UBIJE OSEĆAJ... I DA NE RAZMIŠLJA O GOSPODINU «NJEMU» DOK NIJE S NJIM.. ONI VODE ODVOJENE ŽIVOTE, NE JEDU I NE SPAVAJU ZAJEDNO, NE DELE RAČUNE I FAMILIJU, NE GLEDAJU TELEVIZIJU ZAJEDNO, I NE ĆUTE ZAJEDNO.... NJIHOVO ĆUTANJE JE PROŽIMANJE. POVREMENO STARTUJU SEXUAL EXPLORER I UŽIVAJU U ONOME ŠTO SE JAVLJA NA MONITORIMA...PRETHODNO UZIMAJU OPIJATE KOJIMA UBIJAJU SVAKU POMISAO NA SVOJE ŽIVOTE KOJA BI IH OMETALA U TOTALNOM PREPUŠTANJU JEDNO DRUGOME..
- MIHAILE, OVO JE STRAVA, NE BIH VOLEO DA SE IKAD POJAVIM U LJUDSKOM OBLIKU, TO JE POSTALO PREVIŠE KOMPLIKOVANO,,, KAD IM SE ČINI DA NEMAJU SLOBODNU VOLJU, UBIJAJU SE MOLEĆI ZA IZBORE I PRILIKE,,, ŽALE I KUKAJU DA JE MUČNO SLUŠATI IH.... KAD IMAJU SLOBODNU VOLJU, NEMAJU POJMA ŠTA BI S TIM I SVE BI DALI ZA GOTOV PROGRAM KOJI BI MOGLI DA STARTUJU,, NEKI S GARANCIJOM DA FUNKCIONIŠE I DEKLARACIOJOM O OČEKIVANIM DETALJIMA... A DAVALI SMO IM I GOTOVE PROGRAME,,, I ŠTA SU NAPRAVILI S BRAKOVIMA,, TO JE POSTALO GROTESKA DOLE ... JEDINO ŠTO SU USPELI DA IZMISLE SU GEY VEZE..MA KAŽEM, BILO BI SMEŠNO DA NIJE TUŽNO...
_____________________________________________
_______________________________________________
URIEL SE VINUO IZ TOG TESKOBNOG DVORIŠTA ... ŠTO SE VIŠE UZDIZAO , OSEĆAO JE KAKO IZ PRIČE ISPADAJU CRNILO I TUGA... OSMOTRIO JE TEREN ISPOD SEBE, I SPUSTIO SE NA STENU S KOJE MU SE VIDIK UČINIO NAJŠIRIM... ODMARAO JE SVOJA KRILA I UŽIVAO DOK SU SE KUPALA U SUNČEVOJ SVETLOSTI... STENA JE BILA NAJVIŠI VRH PLANINE U KOJU JE NATALIJA ČESTO ODLAZILA DA BI UŽIVALA U PRIRODI I PEŠAČENJU... UŠLA JE U URIJELOV VIDOKRUG, PREPOZNAO JE ŽENU ZELENIH OČIJU, IŠLA JE KA IZVORU ISPOD STENE NA KOJOJ JE SEDEO, A KOJI ON NIJE NI PRIMETIO.
- KAD JE STIGLA DOVDE??.... URIELE, GUBIŠ SE, VREME SE OVDE DRUGAČIJE MERI, IMA SVETLA, MISLE DA NEMA SVETLA...-
NATALIJA SE U MEDJUVREMENU ODMORILA I NASPAVALA, I KRENULA DO SVOJE OMILJENE PADINE ISPOD PLANINSKOG VRHA, NA PAR SATI HODA OD NJENE KUĆE MEDJU STABLIMA ORAHA...MADA JE DEO PUTA PRELAZILA KOLIMA..
URIEL JE POSMATRAO ŽENU KAKO PRILAZI IZVORU I SPUŠTA SE NA KOLENA DA BI DLANOM ZAHVATALA,PRINOSILA USTIMA I ISPIJALA ČISTU STUDENU VODU.
- DA!!! NJENA DUŠA JE KAO PLANINSKI IZVOR, KLADENAC.
VODA NEPOMIČNO IZVIRE IZ KAMENA. NA PLITKOM DNU IZVORSKOG KORITA SE PRESIJAVAJU KAMENČIĆI, I SAMO PAŽLJIVA RUKA ĆE PODIĆI BISTRU VODU NA SVOM DLANU, AKO IOLE BRŽE ZAGRABI, POKUPIĆE SA DNA USKOVITLANI PESAK I MULJ, KOGA IPAK IMA, IAKO SE NE VIDI DOK IZVOR MIRUJE..
NATALIJA JE SMIRENO I S UŽIVANJEM PILA SA IZVORA.
UMILA SE I USTALA NASMEJANA. OKRENULA SE PREMA SUNCU I PUSTILA DA VETAR OSUŠI NJENO LICE.
SA IZVORA SE SPUŠTALA STAZA DO POLJANE NA KOJOJ SU SE NEKADA PALILE VATRE I OKUPLJALO SELO IZ KOJEG JE POTEKLA DUŠANKA.
STOJEĆI NA TOM MESTU, OSEĆALA JE KAKO IZ NJE ČILI SVO CRNILO KOJE JE NOSILA DUBOKO U SEBI. DOLAZILA JE NA IZVOR VEĆ DUŽE VREMENA I ZAMIŠLJALA KAKO PLANINSKA, ČISTA VODA SPIRA SVE PRLJAVO IZ NJENE DUŠE, KAKO VETAR RAZNOSI SVE TEGOBNE MISLI KOJE SU JE VUKLE U PROŠLOST.
U SVESTI JE ZADRŽAVALA SAMO ONE KOJE SU PODSEĆALE NA SVETLUCANJE I PRESIJAVANJE VODE U KLADENCU... DISALA JE
DIVAN PLANINSKI VAZDUH I S NJIM UDISALA ŽIVOT SVIH BOJA OKO NJE...OSEĆALA JE DA JE DEO TOG ČUDA KOJE SE ODVIJALO PRED NJENIM OČIMA A ZA KOJE JE BILA SLEPA SKORO CEO SVOJ ŽIVOT. OSEĆAJ JE SA SVAKIM UDAHOM ODIZAO OD ZEMLJE, ČINILO JOJ SE DA BI SE VINULA IZNAD KROŠNJE STABLA DIVLJE JABUKE, IZNAD IZVORA U KOME SE VODA PONOVO SMIRILA.. TOLIKO DA JE NATALIJA U NJEMU VIDELA SVOJ ODRAZ... KONAČNO JE PRESTALA DA SE PITA – KO JE ONA- KONAČNO JE BLAŽENO OSEĆALA SEBE I PREPUŠTALA SE TOM BOŽANSKOM STANJU.. VREME JE PRESTALO DA POSTOJI ...SVE JE BILO SVETLOST I BOJA.
URIEL SE PRENUO, ČUDNA BUKA SE PELA DRUMOM UZ PLANINU... NATALIJA JE SILAZILA STRMOM KAMENOM STAZOM DO SVOJIH KOLA.. PORED NJE JE PROTUTNJALO NEKOLIKO MOTORA I PODIGLO ZAGUŠUJUĆU I ZASLEPLJUJUĆU PRAŠINU. STVORENJA U CRNOM S KACIGAMA, SU MALO USPORILA PORED NJE, A ZATIM PRODUŽILI PUTEM.. ONA SE ČUDILA OTKUD BAJKERI TIM PUTEM, A ONI VEROVTNO ŠTA TA ŽENA RADI SAMA U TOJ BESTRAGIJI...
MIHAIL SE NEČUJNO SPUSTIO PORED URIELA KOJI JE UMORAN ZURIO U HORIZONT KOJI SE CRVENEO I OPUSTELI PLANINSKI DRUM.. USKORO NEĆE BITI SVETLA... POMAGAO JE NATALIJI DA POČISTI SVOJE PREGRADE U KOJIMA SU BILE NASLAGANE VEKOVNE NASLAGE BOLA, TUGE, NESREĆE I KRIVICE, NEOKAJANE I NEOPROŠTENE... I UVEK JE BILO JOŠ NEČEG, I JOŠ NEČEG, DO TOG DANA... POSLEDNJA VODA KOJU JE PLJUSNULA PO SVOM LICU SLILA SE ČISTA...
- URIELE, DA LI ZNAŠ DA JE UPRAVO PORED NATALIJE NA MOTORU PROŠAO MAKSIMILIJAN ?
- KO ? – SMETENO JE PITAO URIEL
- ŠTA, KO ? NJEN MAKSA JE PROŠAO, A ONA GA NIJE VIDELA... DA LI TI JE SAD JASNO ZAŠTO NE ODGOVARAM NA NJIHOVE MOLITVE? UPRAVO SAM NJEMU ODGOVORIO... UKRSTIO SAM NJIHOVE PUTEVE NA NEMOGUĆEM MESTU, I NIKO OD NJIH DVOJE NIJE VIDEO NIŠTA BITNO U TOME. SAMO SU PROŠLI JEDNO PORED DRUGOG.
- DA, DA,DA ... O BOŽE, VOLEO BIH DA MOGU DA SPAVAM...
ALI ONA JE DELOVALA TAKO ZADOVOLJNO. KONAČNO ČISTA . KONAČNO SVESNA SVEGA ŠTO SE OKO NJE DEŠAVA...VIDEO SI DA SE NJENO SRCE SMEJE...BILA JE ZAHVALNA ŠTO JE ŽIVA... JASNO MI JE MIHAILE, ONA MORA SAMA DA ODGOVORI SEBI, I KONAČNO ĆE MOĆI, PUNA JE LJUBAVI I SVETLA, A NAJVAŽNIJE JE DA ONA ZNA DA JE TAKO.
- URIELE, ŠTA MISLIŠ KAKAV JE OSEĆAJ KAD OKUSIŠ LEDENO HLADNU ČISTU VODU IZ GORSKOG OKA ?
- BOŽANSKI, BRATE, KAKAV BI BIO, TOLIKO SMO SLUŠALI O TOME... EEEEHHH,,, KAD BI TO BILO MOGUĆE OKUSITI,,,
SE DOSAĐIVAO "PRELISTAVAJUĆI" ZASTARELO KNJIGOVODSTVO (SAČINJENO OD UZDAHA, KRIKOVA, MOLITVI, PROKLINJANJA SUDBINE, OSMEHA I SUZA.. ) UREZANO U KORI STARE VRBE IZNAD VIRA U KOME JE ZAMIŠLJAO DA DRŽI SVOJE NOGE: …. - DUŠANKA I ĐORĐIJA…. DUŠANKA I MIROSLAV, DUŠANKA UDOVICA I MAKSA ŽANDARM, SRESKI ČINOVNIK I VEČITI NEŽENJA, O KOME JE MAŠTALA SEDAMDESET GODINA ZA SVE VREME SVOG DEVOVANJA, SVOJE UDAJE ZA ĐORĐIJU ZA KOGA JE UDAO OTAC, NE PITAJUĆI JE NI SLOVO…. MISLILA JE NA MAKSU DOK JE RADJALA SINA SVETISLAVA, POMISLILA JE NA MAKSU KADA SU JOJ JAVILI DA JOJ JE MUŽ POGINUO U RATU, MISLILA JE NA MAKSU I BEZBROJ PUTA VRAĆALA NJEGOVE POGLEDE KOJI SU SE UKRŠTALI S NJENIM NA SEOSKOJ IGRANCI O SVETOM JOVANU...SEĆALA SE KAKO SU JOJ TRNCI PROLAZILI KROZ STOMAK I KOLENA KLECALA KAD BI MAKSA PRIŠAO DA SE UHVATI DO NJE U KOLU... BILA JE SMERNA, ZABRAĐENA BELOM LANENOM MARAMOM, U ČIJE JE NABORE BILA ZADENUTA CRVENA MUŠKATLA TEŠKOG MIRISA,,,OPASANA TKANICAMA, NEKOLIKO PUTA OBAVIJENIM OKO NJENOG TANANOG STRUKA PREKO TEŠKE HALJINE OD RUČNO TKANOG PLATNA. JEDINO RASKALAŠNO NA NJOJ SU BILA BOSA STOPALA, KOJA SE U MRAKU NISU NI VIDELA, ALI SU NJOJ DAVALA NEOPISIVI OSEĆAJ SLOBODE.. ČINILO JOJ SE DA LEBDI, POSKAKUJUĆI SA DRUGARICAMA OKO VATRE U RITMU BUBNJA KOJI JE PRATIO REZAK ZVUK IZ GAJDI..
SVE SE TO ODIGRAVALO POD BUDNIM OKOM STARIJIH ŽENA KOJE SU U SENCI KOVALE PLANOVE KOGA BI OD MLADEŽI BILO DOBRO SPARITI, I KAKO DA TO SPROVEDU U DELO A DA TO IZGLEDA KAO MUDRA ODLUKA NJIHOVIH PIJANIH MUŽEVA KOJI U POLUMRAKU NISU NIŠTA VIDELI SEM OBLINA MLADIH ŽENSKIH TELA KOJA SU SE VILA OKO OGNJIŠTA NA LIVADI...
ODBIJALI SU DIMOVE IZ MUŠTIKLI, ISPIJALI RAKIJU, ZNOJILI SE I ŠAPATOM RAZMENJIVALI SVOJE PODVIGE UKRADENE OD ISTO TAKVIH SAPETIH STARINA OKUPLJENIH OKO NEKE DRUGE VATRE PRE PAR DECENIJA.. ...
MAKSU SU ŽIVOT I SLUŽBA ODNELI DALEKO OD DUŠANKE, ALI NE IZ NJENE MAŠTE.. NA NJEGA JE MISLILA KAD JE SILOVAO SVEKAR, POSLE ČEGA JE OSTALA U DRUGOM STANJU, A ZATIM UDAO ZA UDOVCA IZ SUSEDNOG SELA KOJI JE OSTAO SAM SA ĆERKAMA.... U MIRAZ JE DONELA POSMRČE JUNAKA KOME SU POSTHUMNO POSLALI ORDEN ZA ZASLUGE U RATU, A KOJI DUŠANKA I MIROSLAV PRODALI ZA DŽAK BRAŠNA DA BI SE PREHRANILI NEKE OD ZLIH GODINA U DRUGOM VELIKOM RATU... HARALA JE TUBERKULOZA, I ODNELA MNOGO DECE TIH GODINA... U TOM PAKLU RODILA SE BEBA... OČAJNI MIROSLAV JE BACIO NA ĐUBRIŠTE IZA SVINJCA.... JEDNA OD NJEGOVIH ĆERKI JE PODIGLA BEBU I HISTERIČNO MU ZAPRETILA DA ĆE SE UBITI AKO JOŠ JEDNOM POKUŠA DA SE OTARASI NEDUŽNOG STVORENJA...
DEVOJČICA RUŽA JE UMRLA PAR GODINA KASNIJE OD TUBERKULOZE, A I NJENA SESTRA RADMILA.. MALI ALEKSANDAR IH JE SVE NADŽIVEO....
URIJEL PODIŽE POGLED U NEBESA, PA GA VRATI NA KORU VRBE...
MISLILA JE DUŠANKA NA MAKSU I KAD SU JOJ SE IZRAĐALI UNUCI, UNUKA I ŠESTORO DEČAKA... UNUKU JE NAROČITO VOLELA I KAD JE POODRASLA PRIČALA JOJ JE PRIČE O SVOJOJ MLADOSTI, KAKO JE SAMA UČILA DA PIŠE, KAKO SE ZALJUBILA U ŽANDARMA,,, I KAKO JE SKORO ČULA DA JE UMRO... BILA JE TO NJENA POSLEDNJA PRIČA O MAKSI... MIROSLAVA NIKAD NIJE SPOMINJALA U SVOJIM PRIČAMA KOJE JE PRIČALA SVOJOJ UNUCI... A IMALA JE MNOGO SINOVA, IZ MNOGO BRAKOVA I SILA PRILIKA, PREVIŠE SMRTI PRED OČIMA ...I KAD JE U NEKIM SIGURNIM GODINAMA POSLE RATA IŠLA ZA SVOJIM VOLOVIMA I ORALA NJIVU, OSVRTALA SE DA NEĆE MOŽDA DRUMOM PROĆI ŽANDARSKA KOLA...
URIEL SE ZAMISLIO ... NEDOSTAJALO MU JE NEŠTO... GDE JE ON BIO ZA SVE TO VREME,, KAKO NIJE ČUO NEME URLIKE TE ŽENE UPRAVLJENE U NEBO U LEDENE ZIMSKE NOĆI, KOJI SU DOLAZILI IZ PLANINSKE KOLIBE SKLEPANE OD BLATA I DRVENIH OBLICA... DOK JE LEŽALA NA SLAMI ISPOD GUBERA I OVČIJIH KOŽA PORED ČOVEKA KOGA NIJE VOLELA... NJENE KRIKE OČAJA ZAGLUŠIVALO JE JEDINO ZAVIJANJE KURJAKA KOJI SU SE DOZIVALI SA OKOLNIH BRDA. ...
URIEL SE OTISNUO UVIS DA BI ODOZGO OSMOTRIO GDE SE NALAZI NASTAVAK PRIČE, JER U KORI VRBE VIŠE NIJE BILO NIČEG.......
- MIHAILE, LEBA TI, KAKO TO DA OVU ŽENU NIKO OD NAS NIJE ČUO? -
- URIELE, DRAGI MOJ, OTUPEO SI U ZADNJE VREME NEŠTO... KAKO TO MISLIIŠ NIKO JE NIJE ČUO ?
- ZAŠTO BI ONDA CEO ŽIVOT DOZIVALA NEKOG ŽANDRAMA, I PROPUŠTALA SVOJ ŽIVOT ?
- POGLEDAJ NA ORASIMA U ONOM DVORIŠTU, TAMO JE SVE ZAPISANO.. BABA ROSA JE KUPILA CELO TURČINOVO IMANJE TAKO DA JE BILO DOSTA DA SE DELI MEDJU SINOVIMA, (JEDAN OD NIH BIO JE MIROSLAV, DRUGI DUŠANKIN MUŽ ) I MEDJU NJIHOVIM SINOVIMA.......
O BABA ROSI JE OSTALA I LEGENDA DA JE NEGDE SAKRILA ĆUP SA ZLATOM....I TAJNU ODNELA SA SOBOM U GROB..BILA JE ŽENA VUK.
URIJEL SE VRTEO IZNAD STABALA ORAHA, PROVLAČIO SE IZMEDJU KROŠNJI, OPIPAVAO STABLA,... POKUŠAVAO DA OSETI PRIČU... NIŠTA MU NIJE BILO JASNO.. ŠIROKA SLIKA? DEO SLIKE? SLIKA IZ VREMENA DUŠANKINE MLADOSTI, ? I KO JE SAD TA BABA ROSA ??? MNOGO SE TU DECE VRZMALO,,, KOJE JE ČIJE,,, ČEKAJ MALO , KO JE SAD OVA ŽENA KOJA SEDI ZA MONITOROM I KOJA SE VIDI KROZ PROZOR IZ DVORIŠTA SA DŽINOVSKIM STABLIMA ORAHA?
DUŠANKA JE UMRLA ODAVNO... NJENA PRIČA NEMA KRAJ.... A GDE JE UOPŠTE FAJL SA NOVOM PRIČOM......ACCESS DENIED.... NEMOGUĆE.......... STANI MALO,,,, KOGA SAD OVA ŽENA PRIZIVA I ŠTA TO ONA PRIČA ? NE MOGU DA VERUJEM...ONA SE OBRAĆA SAMA SEBI..
PA ONA SE TO MOLI U NEGATIVU....... NIJE MOGUĆE DA ŽENA NE ŽELI DA JE NEKO VOLI..... I DA ŽELI DA BUDE SAMA, NESEREĆNA... SIROTA I BOLESNA....KONTALA JE DA JOJ SE DO SKORA DEŠAVALO SAMO ONO ŠTO NIJE HTELA, ILI “NE BI POŽELELA NI NAJGOREM NEPRIJATELJU”.
URIJELU SE VRTELO ......... SPUSTIO SE NA ŽENINO RAME..... ONA JE PLAKALA.... SUZE SU TEKLE I TEKLE........ O BOŽE, NAŠAO SAM NJEN FAJL.... PRELISTAVAM GA BRZO KOLIKO MOGU,, ŠTA JE BRE OVO...... KO JE PISAO OVAJ SCENARIO..... ???
A ZA KIM JE PLAKALA KAD JE NI JEDAN MUŠKARAC NIJE SKORO POVREDIO, OSTAVIO, PREVARIO.... NIKO NJEN NIJE UMRO ... "SKORO" U TIM NJIHOVIM SMEŠNIM TERMINIMA I RASPONIMA,
UUUU ZADNJIH PAR GODINA.... NA PRIMER........
POGLEDAVAO JE U ŽENU KOJA JE KUCALA PO TASTATURI I PLAKALA, USTAJALA DA UZME MARAMICE, BRIŠE OČI I DUVA NOS, I PONOVO SEDA NA STOLICU.. .. NIJE PLAKALA NI ZBOG SEBE...... TOLIKO JE USPEO DA VIDI IZ NJENIH OČIJU, TAMO NEMA NIČEG POJMLJIVOG ...URIEL SE ZAGLEDAO U NJENE OČI.... DA, BILE SU TO OČI DETETA KOJE JE UPIJALO DUŠANKINE PRIČE, TO JE BILA DEVOJČICA KOJA JE SLUŠALA O SVOJIM PRECIMA ..
- MIHAILEEEE !!! LJUDI IMAJU SLOBODNU VOLJU, ZAR NE? A ZAŠTO JE BRATE NE UPOTREBLJAVAJU? TA DUŠANKA JE PAR PUTA U SVOM ŽIVOTU MOGLA DA KAŽE – NE. A ODABRALA JE DA NIKAD NE BUDE SA ONIM O KOME JE SANJALA TOLIKO VREMENA? JA NE RAZUMEM... MIHAILE, TEBI PRIČAM !!!
- VIDIŠ LI SAD OVU ŽENU KROZ PROZOR? NJENA PRETKINJA NIŠTA NIJE SMELA SAMA, OTAC, MUŽEVI, PA NA KRAJU SINOVI SU ODREDJIVALI KAKAV ĆE NJEN ŽIVOT BITI. NJU NIKAD NIKO NIŠTA NIJE PITAO, I ONA JE SMATRALA DA JE TO U REDU.. OVA ŽENA KOJU GLEDAŠ TRENUTNO, SVE SME. NEMA NI OCA, NI MUŽA, A NI SINOVE.
ONA SVE SME, ALI I MORA SAMA. NIKO SE NIJE MEŠAO U NJENE IZBORE...ILI BAR NEMA ONIH KOJI SU SE MEŠALI NEKADA DAVNO IZ NAJBOLJE NAMERE, PODSEKLI JOJ KRILA I GURNULI JE U BUNTOVNIČKE IZBORE, ZA INAT UGLEDNIM RODITELJIMA, UDATI SE ZA NAJVEĆEG MANGUPA U GRADU... .. NIJE TI JASNO ZAŠTO JE PLAKALA MALOPRE ?
- NIJE ! U NJENIM TRAGOVIMA NE STOJI NIŠTA O SKORAŠNJIM NESREĆAMA, JADIMA I OSTALOG ŠTO NAVODI NA PLAČ....
- BOLI JE PRAZNINA I BESMISAO ... BOLI JE TO ŠTO SU SE LJUBAVNE PRIČE SKRATILE TOLIKO DA MOGU DA SE ISPRIČAJU ZA PAR MINUTA,
I SVE SU PREPUNE APSURDA..
ONA NEMA SVOG MAKSU, KOGA BI DOZIVALA...NJEN MAKSA JE UZIMAO RAZLIČITE OBLIKE I IMAO RAZLIČITE PERFORMANSE...
AKO PRELISTAVAM UNAZAD,,,, POSLEDNJI PUT JE UZEO OBLIK DEČAKA KOJI JE OSVOJIO ŽENU ZELENIH OČIJU UPRAVO PRIČOM O TIM NJENIM OČIMA.... INSTANT LOVE STORY... ZAVRŠENA PRE NEGO ŠTO JE IMALA PRILIKE DA SE RAZVIJE I TRAJE..... I PRETERANO JE LIČILA NA PRAVU LJUBAVNU PRIČU, ALI NIJE IMALA BUDUĆNOSTI I ZAVRŠILA SE ZBOG KONVENCIONALNE INKOMPATIBILNOSTI STARIJE ŽENE I MLAĐEG MUŠKARCA. A DESILA SE JER JE DANAS SVE DOZVOLJENO, I NIKOG NIJE BRIGA... NJEMU JE OSTAO STANDARD, KOJI ĆE TEŠKO NEKA KONVENCIONALNO POŽELJNA DEVOJKA DA DOSTIGNE I ISPUNI... NJOJ , ŠTA DRUGO NEGO OSEĆAJ PRAZNINE, BESMISLA I APSURDA... TUGA KOJA JE POVREMENO OVLADA NEMA NJEGOVO IME...
MIHAILE, ZABOGAMILOGA, DOLAZI OVAMO... OVO JE VIŠE NEGO INTERESANTNO, KAO DA NISAM BIO OVDE CELU JEDNU ERU... NIJE MOGUĆE DA SE SVE OVOLIKO PROMENILO ZA SAMO DVE GENERACIJE ŽENA.... ALI SVE SU MAJSTORI PROPUŠTANJA STVARNOSTI I SADAŠNJOSTI... ONA NIJE SEBI DOZVOLILA DA UŽIVA U TRENUTKU, MISLEĆI NA NEPOSTOJANJE BUDUĆNOSTI PO NJENIM PROCENAMA ... A KO JE SAD OVAJ POD ŠIFROM I MASKOM ? USPEO JE DA IZDEJSTVUJE PAKT O UBIJANJU OSEĆAJA DA BI SE OSETIO SIGURNIM DA PROVODI NEKO UKRADENO VREME S NJOM ... JEDINO POD USLOVOM DA ONA NE POKAŽE OSEĆAJ, ON ĆE JOJ UKAZIVATI PAŽNJU...ONA JE TOLIKO OTUPELA DA JOJ JE POSTALO SVEJEDNO, I PRISTALA JE NA TAJ USLOV, BEZ DA SE PRETVARA, USPELA JE DA UBIJE OSEĆAJ... I DA NE RAZMIŠLJA O GOSPODINU «NJEMU» DOK NIJE S NJIM.. ONI VODE ODVOJENE ŽIVOTE, NE JEDU I NE SPAVAJU ZAJEDNO, NE DELE RAČUNE I FAMILIJU, NE GLEDAJU TELEVIZIJU ZAJEDNO, I NE ĆUTE ZAJEDNO.... NJIHOVO ĆUTANJE JE PROŽIMANJE. POVREMENO STARTUJU SEXUAL EXPLORER I UŽIVAJU U ONOME ŠTO SE JAVLJA NA MONITORIMA...PRETHODNO UZIMAJU OPIJATE KOJIMA UBIJAJU SVAKU POMISAO NA SVOJE ŽIVOTE KOJA BI IH OMETALA U TOTALNOM PREPUŠTANJU JEDNO DRUGOME..
- MIHAILE, OVO JE STRAVA, NE BIH VOLEO DA SE IKAD POJAVIM U LJUDSKOM OBLIKU, TO JE POSTALO PREVIŠE KOMPLIKOVANO,,, KAD IM SE ČINI DA NEMAJU SLOBODNU VOLJU, UBIJAJU SE MOLEĆI ZA IZBORE I PRILIKE,,, ŽALE I KUKAJU DA JE MUČNO SLUŠATI IH.... KAD IMAJU SLOBODNU VOLJU, NEMAJU POJMA ŠTA BI S TIM I SVE BI DALI ZA GOTOV PROGRAM KOJI BI MOGLI DA STARTUJU,, NEKI S GARANCIJOM DA FUNKCIONIŠE I DEKLARACIOJOM O OČEKIVANIM DETALJIMA... A DAVALI SMO IM I GOTOVE PROGRAME,,, I ŠTA SU NAPRAVILI S BRAKOVIMA,, TO JE POSTALO GROTESKA DOLE ... JEDINO ŠTO SU USPELI DA IZMISLE SU GEY VEZE..MA KAŽEM, BILO BI SMEŠNO DA NIJE TUŽNO...
_____________________________________________
_______________________________________________
URIEL SE VINUO IZ TOG TESKOBNOG DVORIŠTA ... ŠTO SE VIŠE UZDIZAO , OSEĆAO JE KAKO IZ PRIČE ISPADAJU CRNILO I TUGA... OSMOTRIO JE TEREN ISPOD SEBE, I SPUSTIO SE NA STENU S KOJE MU SE VIDIK UČINIO NAJŠIRIM... ODMARAO JE SVOJA KRILA I UŽIVAO DOK SU SE KUPALA U SUNČEVOJ SVETLOSTI... STENA JE BILA NAJVIŠI VRH PLANINE U KOJU JE NATALIJA ČESTO ODLAZILA DA BI UŽIVALA U PRIRODI I PEŠAČENJU... UŠLA JE U URIJELOV VIDOKRUG, PREPOZNAO JE ŽENU ZELENIH OČIJU, IŠLA JE KA IZVORU ISPOD STENE NA KOJOJ JE SEDEO, A KOJI ON NIJE NI PRIMETIO.
- KAD JE STIGLA DOVDE??.... URIELE, GUBIŠ SE, VREME SE OVDE DRUGAČIJE MERI, IMA SVETLA, MISLE DA NEMA SVETLA...-
NATALIJA SE U MEDJUVREMENU ODMORILA I NASPAVALA, I KRENULA DO SVOJE OMILJENE PADINE ISPOD PLANINSKOG VRHA, NA PAR SATI HODA OD NJENE KUĆE MEDJU STABLIMA ORAHA...MADA JE DEO PUTA PRELAZILA KOLIMA..
URIEL JE POSMATRAO ŽENU KAKO PRILAZI IZVORU I SPUŠTA SE NA KOLENA DA BI DLANOM ZAHVATALA,PRINOSILA USTIMA I ISPIJALA ČISTU STUDENU VODU.
- DA!!! NJENA DUŠA JE KAO PLANINSKI IZVOR, KLADENAC.
VODA NEPOMIČNO IZVIRE IZ KAMENA. NA PLITKOM DNU IZVORSKOG KORITA SE PRESIJAVAJU KAMENČIĆI, I SAMO PAŽLJIVA RUKA ĆE PODIĆI BISTRU VODU NA SVOM DLANU, AKO IOLE BRŽE ZAGRABI, POKUPIĆE SA DNA USKOVITLANI PESAK I MULJ, KOGA IPAK IMA, IAKO SE NE VIDI DOK IZVOR MIRUJE..
NATALIJA JE SMIRENO I S UŽIVANJEM PILA SA IZVORA.
UMILA SE I USTALA NASMEJANA. OKRENULA SE PREMA SUNCU I PUSTILA DA VETAR OSUŠI NJENO LICE.
SA IZVORA SE SPUŠTALA STAZA DO POLJANE NA KOJOJ SU SE NEKADA PALILE VATRE I OKUPLJALO SELO IZ KOJEG JE POTEKLA DUŠANKA.
STOJEĆI NA TOM MESTU, OSEĆALA JE KAKO IZ NJE ČILI SVO CRNILO KOJE JE NOSILA DUBOKO U SEBI. DOLAZILA JE NA IZVOR VEĆ DUŽE VREMENA I ZAMIŠLJALA KAKO PLANINSKA, ČISTA VODA SPIRA SVE PRLJAVO IZ NJENE DUŠE, KAKO VETAR RAZNOSI SVE TEGOBNE MISLI KOJE SU JE VUKLE U PROŠLOST.
U SVESTI JE ZADRŽAVALA SAMO ONE KOJE SU PODSEĆALE NA SVETLUCANJE I PRESIJAVANJE VODE U KLADENCU... DISALA JE
DIVAN PLANINSKI VAZDUH I S NJIM UDISALA ŽIVOT SVIH BOJA OKO NJE...OSEĆALA JE DA JE DEO TOG ČUDA KOJE SE ODVIJALO PRED NJENIM OČIMA A ZA KOJE JE BILA SLEPA SKORO CEO SVOJ ŽIVOT. OSEĆAJ JE SA SVAKIM UDAHOM ODIZAO OD ZEMLJE, ČINILO JOJ SE DA BI SE VINULA IZNAD KROŠNJE STABLA DIVLJE JABUKE, IZNAD IZVORA U KOME SE VODA PONOVO SMIRILA.. TOLIKO DA JE NATALIJA U NJEMU VIDELA SVOJ ODRAZ... KONAČNO JE PRESTALA DA SE PITA – KO JE ONA- KONAČNO JE BLAŽENO OSEĆALA SEBE I PREPUŠTALA SE TOM BOŽANSKOM STANJU.. VREME JE PRESTALO DA POSTOJI ...SVE JE BILO SVETLOST I BOJA.
URIEL SE PRENUO, ČUDNA BUKA SE PELA DRUMOM UZ PLANINU... NATALIJA JE SILAZILA STRMOM KAMENOM STAZOM DO SVOJIH KOLA.. PORED NJE JE PROTUTNJALO NEKOLIKO MOTORA I PODIGLO ZAGUŠUJUĆU I ZASLEPLJUJUĆU PRAŠINU. STVORENJA U CRNOM S KACIGAMA, SU MALO USPORILA PORED NJE, A ZATIM PRODUŽILI PUTEM.. ONA SE ČUDILA OTKUD BAJKERI TIM PUTEM, A ONI VEROVTNO ŠTA TA ŽENA RADI SAMA U TOJ BESTRAGIJI...
MIHAIL SE NEČUJNO SPUSTIO PORED URIELA KOJI JE UMORAN ZURIO U HORIZONT KOJI SE CRVENEO I OPUSTELI PLANINSKI DRUM.. USKORO NEĆE BITI SVETLA... POMAGAO JE NATALIJI DA POČISTI SVOJE PREGRADE U KOJIMA SU BILE NASLAGANE VEKOVNE NASLAGE BOLA, TUGE, NESREĆE I KRIVICE, NEOKAJANE I NEOPROŠTENE... I UVEK JE BILO JOŠ NEČEG, I JOŠ NEČEG, DO TOG DANA... POSLEDNJA VODA KOJU JE PLJUSNULA PO SVOM LICU SLILA SE ČISTA...
- URIELE, DA LI ZNAŠ DA JE UPRAVO PORED NATALIJE NA MOTORU PROŠAO MAKSIMILIJAN ?
- KO ? – SMETENO JE PITAO URIEL
- ŠTA, KO ? NJEN MAKSA JE PROŠAO, A ONA GA NIJE VIDELA... DA LI TI JE SAD JASNO ZAŠTO NE ODGOVARAM NA NJIHOVE MOLITVE? UPRAVO SAM NJEMU ODGOVORIO... UKRSTIO SAM NJIHOVE PUTEVE NA NEMOGUĆEM MESTU, I NIKO OD NJIH DVOJE NIJE VIDEO NIŠTA BITNO U TOME. SAMO SU PROŠLI JEDNO PORED DRUGOG.
- DA, DA,DA ... O BOŽE, VOLEO BIH DA MOGU DA SPAVAM...
ALI ONA JE DELOVALA TAKO ZADOVOLJNO. KONAČNO ČISTA . KONAČNO SVESNA SVEGA ŠTO SE OKO NJE DEŠAVA...VIDEO SI DA SE NJENO SRCE SMEJE...BILA JE ZAHVALNA ŠTO JE ŽIVA... JASNO MI JE MIHAILE, ONA MORA SAMA DA ODGOVORI SEBI, I KONAČNO ĆE MOĆI, PUNA JE LJUBAVI I SVETLA, A NAJVAŽNIJE JE DA ONA ZNA DA JE TAKO.
- URIELE, ŠTA MISLIŠ KAKAV JE OSEĆAJ KAD OKUSIŠ LEDENO HLADNU ČISTU VODU IZ GORSKOG OKA ?
- BOŽANSKI, BRATE, KAKAV BI BIO, TOLIKO SMO SLUŠALI O TOME... EEEEHHH,,, KAD BI TO BILO MOGUĆE OKUSITI,,,
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
URIJEL II
Matrona Čet Mar 22, 2012 9:56 am
>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>
- URIJEL - II deo
https://www.youtube.com/watch?v=zDN6tRBBr3g
Natalija je sela u kola i krenula da se spušta na ler niz krivudavi planinski put.. Usporavala je i zastajala povremeno da oslušne smiraj dana i zvuke prirode... Tako je stala kad je registrovala šum potoka, koji je kroz široku betnosku cev tekao ispod asfalta..na delu gde se ukrštao s putem.. .
Voda ! Kakva je to misterija... toliko kretanja za neživu stvar, takozvano jedinjenje elemenata.... Natalija se unela u žubor bogatog mlaza koji je šikljao iz cevi... uživala je što može tako neometeno da sedi u kolima i iznova divi se donositeljki života...
Iz tog mira prenula je buka koja joj se približavala... U trenutku je shvatila.. - Opet oni blentavi bajkeri,, morali su da odu do poslednjeg sela, da bi ukapirali da se put tamo završava... Ako im je, kad ne čitaju obaveštenja... za pismene, postoje ... da na planini ne postoji jezero, nego piše - selo - Jezero, i da posle Jezera , ima još dva sela, i više ništa..ni puta ni civilizacije.. koja prestaje mnogo pre tih planinskih naselja uglavnom starijih žitelja... Natalija je stajala na levoj strani puta, i tačno je znala šta je prolazilo kroz glavu tim iznenadnim učesnicima u "saobraćaju" :
- Žena, naravno Žena za volanom,, ko bi se drugi ovako debilski parkirao...Bilo je kasno da se pomera i "propisno " preparkira...Sad je ona njih posmatrala i polako podizala nogu s kočnice, njen trans je bio prekinut i nije više bilo svrhe da se tu zadržava... čekala je da prođu svi motori ...
- Da, ne samo Žena, nego Luda Žena, mora da je luda, čim se smuca u ovo vreme po ovakvim sablasnim mestima...- Poslednji od njih se zastavio i stao je ispred njenih kola, spustio noge na asfalt i posmatrao je kroz tamno staklo kacige.. Natalija se prepala iako je bila u svojim bezbednim kolima... Gledala je u čudno maskirano biće u crnom, pretećeg izgleda... Nije napravila ni jedan pokret, niti je pokušala da bilo šta upitno kaže... a i da jeste, prozori su joj bili zatvoreni... Iščekivala je šta će da se desi.. jer nije mogla da krene... Čovek u crnom odgurao je nogama motor unazad, startovao ga i dao gas nizbrdo... gume su se preteći zaškripale ... i oblak prašine se podigao za njim..
Nekada davno, Natalija bi se prekrstila izrazivši time svoje iskreno čuđenje,, ali je isto tako davno shvatila da stvarno ne treba prizivati Božije ime uzalud....
Samo je pomislila: - Svašta !-
Više nije zastajkivala putem, i sama je pokrenula motor, bilo joj je dosta avanture za taj dan... a i već se dobrano spustio mrak...biće bolje da i ona da gas... i što pre se spusti u grad...
***
URIJEL je pozvao Mihaila da i oni krenu... Mihail je još uvek bio na mestu gde su se bajkeri okrenuli za povratak.. kad su videli da se neravni put od kamenja gubi u šumi...u pravcu vrha... Spustio je pero svog krila na grudi Maksimilijana... Nije mogao da ga zaustavi.. jer je ovaj prošao kroz njega.... Uspeo je da mu prosledi poruku..odgovor na njegove molitve...
- Zove se Natalija -
-
Bar se njemu tako činilo... Urijel se smeškao...
- Samo se ti nadaj da je on nešto osetio, pročitao, shvatio... Nisu videli ni saobraćajni znak da je put slep... a znaju kao gde su pošli... Oni samo misle da umeju da se mole, i da znaju šta hoće... a mole se iz glave.. i imaju bezbroj verzija, predloga i projekata... teško da se sutradan sećaju svojih usrdnih molitvi od juče...-
- Ali ovaj je imao samo jednu...-
- -Koju jednu ? Sve njihove molitve počinju sa -SAMO-
- Da mu Bog podari ljubav...-
- I ti sad misliš da je to gotova stvar, ako mu Bog to da.. ?-
- Mislim da je dovoljno... a nije gotovo.. to oni dole moraju sami da naprave... da bi bilo - TO - čime nas uporno opsedaju...zuje gore nego zrikavci,, mada ovi crni , ne traže ništa, samo zriču... sećni što postoje... pevaju neku večnu zahvalnost...svake noći...-
- Ajmo odavde... Sad je valjda video Nataliju ...-
- Jeste, stao je ispred njenih kola... tako da je prepadne... kakav je to blesan... i ti veruješ u njega..Znaš da se ovi dole odlično zabavljaju kad se klade... Voleo bi da ja mogu to... Kladio bi se da će ovaj tvoj pulen nešto da zabrlja.. Osećam to...-
***
Ujutru je Natalija krenula u nabavku. Divan dan u izgledu. Još uvek nije bilo pretoplo. Prošetala je do bakalnice gde je kupila povrće i otišla do velike poslastičarnice u centru gde su imali ukusno domaće pecivo. Na pultu je bila velika gužva. Kupila je kifle sa semenkama od suncokreta i okrenula se da pođe, i nekako se iskobelja iz gužve. Sudarila se sa visokim čovekom širokih ramena i krenula u levo, pa u desno istovremeno kad i on u tim istim pravcima u nameri da propuste jedno drugo.
- Molim Vas da popijete samnom kafu ! - ispalio je on u njenom pravcu.
Natalija se osvrnula oko sebe, ne shvatajući da se stranac obraća njoj . Pokušala je da krene u pravcu izlaza, ali gomila bakica iza nje je bila neprobojni obruč. Što je stranac iskoristio da ponovi svoj nemogući predlog
- Ali molim Vas. Upravo umirem da popijem kafu sa Vama. Ne morate čak ni da se upoznajete samnom. Samo sedite .. Iza njegovih leđa , Natalija je ugledala bakicu koja je klimnula glavom u njenom pravcu i namignula joj ... Ipak se probila prema ulazu ne odgovarajući ništa.. Stranac je doviknuo prodavačici da mu iznese napolje dve kafe i krenuo za njom ..U improvizovanoj bašti ispred poslastičarnice nije bilo slobodnog mesta. Natalija je pogledala u stranca sležući ramenima u nameri da produži ulicom.. ali sa nekoliko stolova , ljudi su počeli da odmiču svoje tanjire s doručkom i da ustaju.. odjednom je bilo i previše mesta..
- Vidiš ! Gde hoćeš da sednemo ? Imaš tako divna ramena, biće mi zadovoljstvo popiti kafu dok gledam u njih -
Prestao je da joj persira a da nije izgovorila ni svoje ime.I šta to trabunja o njenim ramenima.. Kakav uobraženko !! Trebalo bi pod hitno da se čisti s tog mesta...
Devojka je iz radnje iznela kafu i upitno pogledavala u njih dvoje. Ko veli
- Ajde dosta je bilo predstave, gde da spustim kafu, imam posla ...-
Natalija je sela na najbližu stolicu i razgledala okolo .... pitajući se šta joj to treba u životu, da sedne sa komplentim strancem u najpromentijoj ulici u gradu i pije s njim kafu, a upravo je pošla kod prijateljice na kafu jer je završila svoju jutarnju nabavku.
Nije progovarala, a ni stranac preko puta nje.. Iza njegovih leđa ugledala je istu onu bakicu koja je navijala za njega dok je bila u radnji... Nesvesno joj se osmehnula, ali to je bilo u njegovom pravcu i on je uzvratio osmehom.. Pili su kafu u žamoru ljudi koji su doručkovali ukusno pecivo, a da nisu razmenili ni reč. Natalija je ponovo pogledala u pravcu bakice i ona joj je pokazivala palac okrenut na gore i ponovo saučesnički namignula.. Morala je ponovo da se nasmeši... pa je skrenula pogled prema strancu koji joj je kažiprstom pokazivao da se približi u njegovom pravcu. Natalija je pomislila da to treba da uradi da bi ga čula šta ima da kaže i nagnula se preko stola i šoljice s kafom. Nenadano on se brzo nagnuo prema njoj i poljubio je, kratko ... Natalija je bila u šoku, paralisana u položaju u kome je bila, on se odmakao na trenutak i ponovo je cmoknuo , kao da se poznaju sto godina i da je to najnormalnija stvar na svetu... Onda se zavalio u jastuke svoje stolice i kroz osmeh izgovorio :
- Maksimilijan -
Natalija je još uvek bila ukočena i samo je očima pretraživala okolinu i jel ko primetio šta se desilo, htela je u zemlju da propadne... ljubakati se ispred poslastičarnice u centru grada to definitivno nije njen stil, a tek nije da se ljubi sa nekim kome ne zna ni ime... Pogled joj je uhvatio bakicu iza njegovih leđa koja je svoje dlanove okrenute na gore podigla u vazduh i slegla ramenima.. A onda je nazdravila Nataliji burekom uz saučesnički osmeh...
- Odlična je bila kafa. Hvala - Rekla je Natalija ustajući sa stolice.. - Svašta - pomislila je u sebi..
" Ne, ne,, nemoguće, bilo bi previše...."
- Molim i drugi put -
- Neće biti drugog puta- dobacila je Natalija već odlazeći crvenih obraza .... i pozdravila gospođu za susednim stolom koja se i dalje smeškala i brisala masne prste papirnatim ubrusom...kao da je govorila "GOTOVA STVAR , šta sam rekla...
eee, da je mene pozvao,, ne bih se ja toliko nećkala..."
Posle par dana Natalija je ponovo sela u auto i odvezla se do njenog omiljenog mesta kraj izvora u planini... dok se bližila zaravni na kojoj je ostavljala auto, čula je da je sustiže neko, pogledala u retrovizor i ugledala nekog na motoru... približio se i usporio iza nje.. Vozio je tako za njenim kolima i već je postajala nervozna... "Gospodin Svašta !.... Šta li sad hoće.. uhhhhhhh, čovek nema mira čak ni na ovakvom pustom mestu... "Usporila je, u očekivanju da je obiđe, ali je usporio i on... Onda je stala i prebirala po torbi kao tražeći telefon, iako je znala da na tom mestu nema dometa... Zapanjeno je ustanovila da je stao i njen pratilac.. Posle nekog vremena ponovo je krenula... i zaustavila se na svom mestu... Izašla iz kola, uzela svoj ranac i pogledom pratila muškarca na motoru koji je silazio s motora parkiranog iza njenog auta.. Prilazio je ka njoj i skinuo kacigu . Natalija se nije pomerala ... čekala je ...
- Maksimilijan... nisam čuo tvoje ime -
- Natalija - procedila je , i krenula stazom prema izvoru.
- Mogu li s tobom? Obećavam da neću progovoriti ni reč. Izvinjavam se što sam te onako isprepadao u gradu, mada se ne izvinjavam što sam te poljubio...- Natalija je ubrzala korak i rekla preko ramena:
- Ne treba mi društvo, bila bih zahvalna da me ostavite na miru -
- Evo neću progovotiti ni reč više. - rekao je i išao uporedo s njom širokim poljskim putem...
https://www.youtube.com/watch?v=5p5v7CrUch0
Natalija je pogledavala u njegovom pravcu, i nastavljala da hoda.. Njeni planovi su bili poremećeni, i nije mogla da se prepusti uživanju u prirodi, a nije ni znala kako da se oslobodi ovog nametljivca... zastajala je da proguta malo vode, jer je dan bio topao, počela je da se znoji... pružila je flašicu u njegovom pravcu , a on je odmahnuo glavom... - Barem stvarno ne govori..- izašli su do podnožja vrha i Natalija je spustila ranac sa leđa i sela na travu u hlad ispod velike bukve. On se spustio do nje i posmatrao predele koji su se prostirali ispred njih kilometrima daleko do poslednjih brda u izmaglici...
- Kad si već ovde, reci nešto o sebi - prekinula je tišinu Natalija, jer je već postajala neprijatna.
- Ja sam neodoljivo zgodan, baš zgodan svud po telu, šarmantan i duhovit - govorio je on, ne gledajući u Nataliju - opušten i komotan, a opet u svakom trenutku sam budan kao oko sokolovo, da pročitam i najmanji trzaj na tvom licu i skrivenu misao tako da ti jednostavno nemaš šansi -
- Mooolim ? - usporeno je izgovorila Natalija posmatrajući ga i čekajući da okrene pogled prema njoj, jer je i dalje " nehajno" šarao pogledom po poljima ispod njih..
- Da, da, to sam ja...
- Mislila sam ko si ti, čime se baviš -
- A, to ... mislila si šta sam ja... pa ja sam auto limar.. inače slikam kad operem ruke od mašinskog ulja ... - Natalija je pogledala u njegove ruke koje su bile providne boje, negovanih noktiju, i začkiljila na jedno oko
- Ma, .. da.... a ja sam Crvenkapa ....-
- Ne veruješ mi ? Hoćeš da vidiš moje slike ?-
" Zašto se samo za mene lepe ovakvi ludaci ... " pomislila je praveći tužni izraz lica.... i pogledavajući uvis... On je ustao i krenuo prema svom rancu kojeg je zavrljačio bez da pogleda gde, kad su tu stali....Natalija je gledala za njim .. u njegova stvarno široka ramena i pegice na koži koje su se nazirale oko rubova majce koju je nosio... Raskopčao je ranac i izvadio hrpu kartona ne većih od dlana i pružio prema Nataliji.. Ona je prihvatila gledajući ga u oči - To su tvoje slike- ulja na platnu , a gde ti je štafelaj,, slikaš u prirodi ? Brbljala je tako, očekujući da se predstava završi... ali se nije završavala.. on je seo pored nje a ona je konačno pogledala u to što je držala u rukama...
- Pa pogledaj već jednom, - rekao je - i uzeo karton i okrenuo ga prema njoj.
Gledala je u nestvarnu minijaturu sa previše detalja... Sledeću je otkrila sama, i sledeću... Ponovo je bila bez teksta ... Gledala je u insekte koji su bili toliko verno naslikani da se samo u nijansama i reljefu boje videlo da nisu fotografije u pitanju, cvetove živih boja, razne sitne predemte iz svakodnevnog života zamrznute svetlošću..
- Divno - rekla je i vratila mu Slike.
- Znam -
- Jel ti reko neko nekad da si uobražen ?
- Ne -
- Da... da...- klimala je glavom Natalija dok se nije setila kako Amerikanci neprirodno mnogo klimaju glavama u filmovima u poslednje vreme.... kad nemaju šta da kažu...
Sedeli su tako i nisu govorili... Nataliji je počela polako da popušta napetost i nelagodnost zbog njegovog društva, a njemu ništa ionako nije smetalo.. grickao je vlat trave i ležao izvaljen na travi sa rukama sklopljenim preko očiju.... Tako da je mogla da ga krišom posmatra...
"Stvarno je zgodan" mislila je...
- Pa kažem ja, a ti mi ne veruješ...- oglasio se , ne pomerajući ruke, kao da joj je čitao misli...
- Ako se osmeliš da uzmeš i probaš to o čemu sada misliš , proklinjaćeš me do kraja života, jer ništa pre i ništa posle toga nećeš moći da uporediš s tim i ništa neće biti ni blizu, osećaćeš se prevarenom i pokradenom, jer, lepota se završava bolom , a ako ne probaš , kajaćeš se. -
- Uf što si originalan, to je iz priče.. ako uđeš, kajaćeš se, ako ne uđeš , kajaćeš se... cvrc Milojka...-
- Nisam ja originalan, ta je priča originalna, ali je istinita.. ulaziš ili ne ulaziš ? - govorio je ne pomerajući se.
- Bolje je da ćutimo - Rekla je Natalija naginjući se iznad njega, kao da proveri kakva je to čudna živuljka pored nje u travi...
- Bolje - rekao je on, ali je sklonio ruke jer je osetio senku koja se nadvila nad njim.. sada su stajali jedno naspram drugog i gledali se ... Natalija je spustila svoje usne na njegove ... "Misliću o tome sutra... da da.. trebalo bi više da se družim s ljudima, nego što se muvam po ovakvim mestima.., znam , znam,od ponedeljka, definitivno...."
Spustili su se do asfalta u sam smiraj dana... Natalija je otključala kola, ubacila ranac na sedište i gledala ga iščekujući da kaže nešto. On je stavio kacigu, zajahao motor koji je zabrundao, okrenuo se , mahnuo joj rukom i odvezao se nizbrdo. Natalija nije imala volje da zastajkuje i osluškuje prirodu u povratku.
Osluškivala je svoje srce... Šta se desilo...Ovaj muškarac je svoju istinu propustio u njeno biće svojim prvim kratkim dečačkim poljupcem, onda se odmakao da proveri da li je imala nekih primedbi i svoje izmene i dopune drugim malo dužim ispitujućim poljupcem koji je spustio na njene usne tamo na sred trga u gradu...
Zato nisu morali da govore..
Time je sve rečeno... DEVICE RECOGNIZED, DATA TRANSFERED. DONE !!!
S njim je malopre ostetila da su njih dvoje sami u svemiru, ćutali su u dodiru koji je površina tela dozvoljavala, unutar i oko njih njihove duše su vrištale od sreće što su se pronašle, skakale, jurcale, igrale neku nevidljivu igricu... Ono što je preneo transferom stvorilo je nešto kao wireless conection koja ima filter koji propušta samo istinu, čime su zavirili u četvrtu dimenziju gde nema foliranja, ugađanja spoljnom svetu i njegovim normama, uobičajenom ponašanju...
Kad je stigla kući, spremila je sebi večeru, istuširala se i presvukla, iznela kompjuter na terasu i zavalila se u veliku ljuljašku da odgleda po nebrojeni put Lepoticu i Zver...
- Šta joj je ? - Luda je! .. -podrugljivo su se sašaptavale devojke iz sela ...
***
Mihail je jurio za Urijelom... Pokušavali su da osete isparenja iznad borove šume ...
- I ? Jesi li video ?
- Šta ?
- Pa smuvali su se ... - smeškao se Mihail...- to je valjda najvažnije... - zvučao je slavodobitno... ponosno....
- Aha.... Sada ide sitna štampa... Čekaj samo dok tvoj miljenik oseti da ga preplavljuju osećaji... ajmo sad, pusti ih, ionako nas ne zovu kad im je lepo.... Ajde...kako uopšte vidiš to što ona gleda... tu imitaciju stvaranja koju im emituju sa raznih strana njihovi Bogovi ... ta kutijica je crna rupa iluzije... i svi bulje u nju...
- Ovo u šta Natalija bulji nije ta vrsta kutije.. to je nešto drugo...
- Aha, ja ne znam, pričaj mi o tome... A što onako hipnotisano bulji ?
- To ti je priča o princu koji je začaran u telo zveri...
- I o poljupcu koji će ga izvadi iz tog odela ? Ma nemoj mi reći,, kako je teško bilo pogoditi... Ajde ovamo... otišao sam.... Mihail baci još jedan pogled na uplakanu Nataliju i ode za Urijelom, ništa mu nije bilo jasno... plakala je kad je bila nesrećna, sad opet plače... ooo, hoću li ih ikada razumeti ??? Gde li je sad Maksimilijan? Urijelee, čekaj ...-
***
Sedeo je s drugarima i pričao im o "odiseji s majstorom" kod koga je proveo ceo dan, čekajući da mu popravi motor... u sebi je vraćao scene... bio je lud do guše, upao u besmisao života, molio se Bogu da mu otvori srce, prizivao ljubav. Na svaku njenu eventualnu reč imao je cinični odgovor. Porazila ga je njena nežnost i način na koji se predavala. Na sve je imao speman paket za prevenciju vezivanja za žensko biće, samo na to nije. Devojčica u njoj srela je dečaka u njemu i on se raspao na sastavne delove.. Osećao je da ponovo počinje da ludi, ovoga puta nije prepoznavao uzrok.. sve mu je danas bilo potaman... nije razumeo... Morao je da moli da mu ponove pitanja ili delove razgovora za stolom gde je sedeo a nije bio ...
- Ma šta ti je bre ! To su ti majstori, ko da ti je prvi put... -
- Nije! Staro na nov način... živeli! ... - podigao je čašu s pivom u pravcu svojih pajtosa.. I previše su se zadržali u tom mestu.. Bilo je vreme da se krene dalje...
Samo...
Sutradan je vozio ulicama gradića u kome je živela Natalija, nije imao predstavu u kom kraju je živela... Kad je već hteo da odustane, u jednoj ulici na brdu ugledao je njen auto parkiran u dvorištu.. U kući se video samo jedan osvetljen prozor.. Napravio je krug oko naselja, i spustio se bez šuma, zaustavio se i ostavio motor uz ogradu.. Otvorio kapiju i ušao na stazu... koračao je očekujući psa.. ali se ništa nije dešavalo.. Prišao je vratima i pozvonio... Ništa .. iz kuće se čulo nešto nalik na zvuke iz crtanog filma... Podigao je ruku još jednom prema zvonu, a onda se okrenuo da pođe nazad prema motoru.. Ipak ,, nije se najavio..a i kako bi mogao... i možda to uopšte nije njen auto...
https://www.youtube.com/watch?v=O3n-LQfmsn0
Vrata su se otvorila a u dovratku je stajala Natalija . Okrenuo se upitno je gledajući.
- Uđi - rekla je, okrenula se na peti, i nestala u kući.. Oprezno je krenuo unutra, savijajući glavu kao da će udariti u tavanicu. Prigušena svetlost u hodniku, i kosi zraci takođe prigušene svetlosti dolazili su iz prostorije sa otvorenim vratima... ušao je i osvrtao se po velikoj sobi...
- Čaj ? - čuo je Nataliju iz neodređenog pravca...
- Čaj? Po ovoj temperaturi... hladno pivo je prikladnije...
- Onda ćeš morati do prve prodavnice.-
- Čaj , onda , matičnjak ... -
- Matičnjak, onda . -
Izašla je iz kuhinje i krenula prema terasi, noseći zimsko posluženje.. Iz poklopljenog lončeta probijala se para.. On se udobno smestio u njenu ljuljašku.
- To je moje mesto . - Rekla je .
- Pa sedi onda. Ima mesta -
- Nema. Ja tu volim da se opružim. -
- Ima mesta. Daj taj čaj ! - osmehnuo se, raširio ruke prema njoj i Natalija je sela pored njega...
Onda se promeškoljila.. i pružila po raspoloživom delu ljuljaške... a onda je njegovo krilo iskoristila kao uzglavlje.. Sedeli su tako u polumraku... i čekali da voda preuzme arome matičnjaka... uživali u blagotvornoj tečnosti...
- Jeli, a od čega bežiš kad juriš motorom ? -pitala je
- Kakvo ti je to pitanje? Ne bežim ni od čega... - rekao je začuđen.
- Onda NEŠTO juriš - konstatovala je ona, ne očekujući odgovor...
Nije odgovorio, reči su ostale da vise u vazduhu....
A onda je Natalija ustala i pružila mu ruku kao da će ga negde povesti.. Ustao je i krenuo za njom..
U toj kući na brdu postoji soba koja je obojena u svetle i tamne nijanse rđe.. Tamne bordure i murale Natalija je pravila svojom rukom, sekla i bojila, lepila po zidovima sledeći neke samo njoj znane kodove i oblike. Lomača od suza i neprospavanih noći izrezanih u kartonu, dijagrami od klasja žita koji su beležili oscilacije njene tuge i euforija... neko iskonsko privlačenje i odbijanje u ritmovima panike, oduševljenja, zbunjenosti, strahova i bola, koje je iznova preživljavala... Zavese na prozorima ne postoje, stakla zauzimaju ceo zid okrenut ka planinskom vrhu, koji je Natalija često posećivala..
Uvela ga je u tu sobu. Ispred njih je ogromni dušek bez naslona s gomilom jastuka i mekanih pokrivača. Natalija je prišla noćnom stoćiću i iz vaze izvadila ružu, sklopila dlan oko cveta, otkinula latice i razbacala ih po krevetu.. Spustila se na krevet i zavalila u jastuke.. bila je bosa, u haljini koja je podsećala na sarong, iste boje kao i latice na krevetu.. Maksimilijan je izuo svoje sandale i seo na drugi kraj kreveta, nameštajući jastuke iza leđa... Sedeli su tako jedan naspram drugog...Natalija je provukla prste kroz kosu, i igrala se tako nameštajući pramen po pramen na samo njoj znanu poziciju... a onda je skočila s kreveta i pustila muziku, hitro je smanjila rasvetu u sobi, upalila svećice koje je rasporedila po podu oko kreveta i upalila par mirisnih štapića u uglu sobe.. Vratila se u krevet.. Gledali su se, sve dok se maleni fitilji nisu podavili u vosku.. Svećice su bile tajmeri...
Ona je žena bez glasa.. Samo sedi utonula u oči preko puta sebe. Vazduh je topao i kroz otvorene prozore ulazi svež iz mraka van kuće.. oseća se miris upaljenog štapića kedrovine koji se izvija u vijugavim trakama dima iznad postolja na kome tinja bez plamena... U sobu se uvlače zvuci iz bašte, ptica i insekata koji prelaze svoje tajne dnevne i drevne putanje...
U tim očima boje meda ona čita sebe..
" Kako su ti lepe usne ženo, žedno pijem s njih svoje istine od kojih sam sazdan, uplašen...da... ako se one budu rastopile, povući će i mene u bezdan... ipak moje istine se tope i klize preko njenih bedara i upjaju se u mekane čaršave na kojima ona sedi... tako sam joj blizu,, a tako daleko,, želim da ona bude odgovor na sva moja pitanja, moja zaštita i sklonište, moja muza i sirena, moja inspiracija... želeo bih...
ali u njenim očima ne nazirem ništa od toga, samo osećam kako me skenira do prve noćne polucije....ne...ne... tamo sam sam... u toj dečačkoj sobi nema nikog.... vraćam se ....ona je na svom prvom ljubavnom sastanku i očekuje da joj se odmota scena kad je prvi put vodila ljubav s muškarcem... da bi otuda došla do ove sobe... ne... ne.. nije ni tamo... ili se okupana vratila sa svojih ljubavnih deponija, sveža i čvrsto rešena da oproba svoju sreću još jednom.. ona je devojčica... ona je mama... ona je personifikacija žene..."
Ona zna da njegove misli putuju, odlaze i vraćaju se, odnose ga s mesta gde se nalaze, ohrabruju, obeshrabruju, on se lomi, predaje, nudi, ljuti, on bi da je povredi, da je potčini, da joj oprosti, da je ljubi, da je stegne toliko da joj kosti krckaju, da je slomi i natera da plače, da je ponovo napravi od meda i crne čokolade i pojede, da je razume, da je nauči i prosvetli, on bi da joj da, da je natera da moli, da grize jastuk, da podivlja od želje, da se nasuče i razbije na steni, da se ponovo oseti mladim, ali u njenim očima ne nazire ništa od toga... ... ona je definitivno pogrešna, ovo je pogrešna epizoda , ona je crna udovica, ona je propast i totalni raspad sistema, ona je pacijent i udavača, ona je kurva, ona je nečija, ona se pretvara.... ona je zmija...ovo je greška... disanje mu se ubrzava.... ali njegova duša se odmara u tim zelenim očima dok njegov um divlja i pokušava da razbije postojanje, natapajući ga traumama od Iskona , davno zaboravljene i nezamislive nečije slučajne greške, sve je u igri, naravno on je Majstor igre ljubavi , sve je u igri sem nje... jer....ona je biće šume, njeni najbolji prijatelji su vilenjaci koji žive u krošnjama drveća, i otkrivaju joj svoje tajne... ona ume da bude u sada svim svojim bićem, ne odvajajući pogled od njegovih očiju, ona oseća da se vilenjaci igraju napolju, jurcajući za cvrčcima i zrikavcima da bi uživali u njihovim rapsodijama... i da ih namerno jure prema njenim prozorima kako bi ih i ona čula... Ona gleda u njegove oči i oseća kako joj navire želja da ga dodirne, da svojim prstima klizi njegovom kožom, da svoju kožu oseti njegovom... Zamišlja kako svoju ruku spušta na njegovo rame i tu je drži dok joj telo propada u nabore vremena, taj dodir traje večnost.. njeno telo se naginje ka njegovom ... oseća njegov dah i diše njime... ona je usporena kao evolucija... on nazire snagu sile koja ga vuče ka njoj i nemoćan je da se odupre,a tako bi želeo da se na vreme zaštiti od bolova čije uzorke čuva u svojoj riznici...panično odlazi s kreveta i proverava ključeve ... otvara mračne sobice i užasnuto odbija da poveruje da su prazne... vraća se u svoje telo i tupo sedi preko puta te žene kojoj ne sme da prođe kroz oči, samo može da ih gleda....i naslućuje.. naslućuje da njegova mašta i iskustva prevazilaze ono što se nalazi iza zelenih prolaza u nepoznato... "Da li da uđem,,, ili da ostanem...ko me je terao da postavljam takva pitanja.... a bio sam u njoj... tako se lepo predavala... čak sam joj i suze isterao kroz te iste prolaze... a da ipak ostanem...
ili ne..."
Ona se stvarno pomerila i približila mu se i njeno lice preplavio je osmeh... te oči su ga zvale .... i znao je da ga je ona čekala oduvek... DA VREME ZA NJIH NEMA ZNAČAJA, DA REČI ZA NJIH NEMAJU ZNAČAJA, da bi mogla da umre u milionima malih smrti u njegovom dodiru.. Svećice na podu su se odavno pogasile, ali je to promaklo i njemu i njoj.... Poljubila ga je ..... i svi njegovi strahovi su se sakrili ispod prekrivača da otuda motre na svog neopreznog vlasnika... njihova tela kreću u potragu za zlatnom rezonancom spajanja.
Kad se ujutru probudila, u krevetu je bila sama.. Ustala je i ustanovila da je otišao..
Dani su prolazili... i sve je bilo isto.. a ništa nije bilo isto.. Praznina je bila veća. Merila je svoj osećaj u negativu .. Kako je mogao toliko da joj nedostaje taj čovek o kome ništa nije znala. Koji je otišao bez pozdrava, kao što je proleteo kroz njen život kao kometa, bez upoznavanja... Godinama je bila gladna emocija, skoro obogaljena, usahla... a onda je odjednom dobila hrane da se udavi, zadavi,prejede uguši i umre od jela.. Trebalo je da uzme samo čašu vode.. I on se ponašao kao dete koje je otvorilo teglu pekmeza koju su pojeli zajedno.. pa nije ni čudo da je boli stomak... ali opet bi jela isto, da je zaboli stomak, da pukne.... Mislila je o njegovim prvim rečima ... - Ako probaš, proklinjaćeš me, ako ne probaš nikad nećeš znati....- Njene misli je više nisu slušale... Nije mogla da ga proklinje. Dani su prolazili.... Ona se borila sa svojim osećajima koji su navirali.. Volela ga je, bilo joj je tesno od njega u njenim mislima. Želela ih je nazad za sebe. Osećala je svoje telo na novi način.. osećala je svaku svoju ćeliju..
***
- I šta kaže blesimetar ? Koliko mu sad nedostaje ? - Pitao je Urijel Mihaila..
- Sprava se raspala.. Nedostaje mu do bola. Nemerljivo je. -
- A što je onda onako otišao? On stvarno misli da sve najbolje zna.. Ja to ne razumem.. Prizivaš je godinama.. i kad je konačno sretneš i prepoznaš , odeš od nje, odrekneš je se, tek tako zbog nekog impulsa.... da bi je ponovo zvao... jel to mora da ti bude nedostižna, nedostupna, nepovratno izgubljena da bi je voleo... Kojim to jezikom oni govore... Ja stvarno više nemam volje da se udubljujem u te njihove slagalice... -
- Izgleda da je to jedini način da izmere svoja osećanja, taj u negativu. Jer da ih neko pita šta tačno znači voleti nekog, i koliko ga vole, ne bi umeli da ti kažu... Znaju da kažu nešto poput " do neba", "najviše na svetu" ... ali tačne predstave nemaju... pa nisu uništili samo tu moć sporazumevanja kad su zamenili prostiji način za komplikovan.. Odvojeni su od sebe samih, od svojih tela, od svojih osećaja... Nekad je bilo dovoljno da prislone solarne pleksuse i znali su sve što je trebalo da znaju.. osećali su to... ta sposobnost je zaboravljena.... i kad im u retkim prilikama pođe za rukom da se pronađu i spoje frekvencije, oni ne razumeju govor sopstvenih duša...
- Lepo je trebalo da se kladim.. vidiš da sam znao šta će da se desi...-
***
Dani su prolazili, leto se prepuštalo jeseni... Lišće je sve oštrije šuškalo na vetru... Izubilo je svežinu i vlagu od silnih vrućina.... i suvog vazduha.. Natalija je radila u svojoj sobi za iznenadne nalete kreativnosti, kako je napisala na tablici na vratima.. Radila je svoje prve dekupaže, i svaki sledeći je bio bolji od prethodnog... Dok je lepila mokre delove salveta na kostur od žice, pokvašene u rastvor lepka...mislila je o NJEMU... o svom životu... pravila je neponovljive strukture koje su ličile na pergament, od materijala koji nije obećavao baš ništa.. cepao se pod njenim prstima i raspadao , lepak se razlivao, ruke su joj bile ulepljene, masom... ali osećala je navalu inspiracije... u svoje pokrete ulivala je ljubav koja je kipela u njoj... u početku , kad je shvatila da se on neće vratiti, želela je da uradi nešto što bi njega bolelo više nego nju.. ali nije bilo načina.. nije imala nikakvu informaciju o njemu, brojeve, adrese... ništa... samo se nadala da i ona njemu nedostaje....... ali vremenom je te želje nestalo... kako je jenjavala njena bol... pokušavala je da uroni u taj osećaj.... šta je tačno bolelo..sem praznine... pa, ta praznina je postojala i pre nego što se on pojavio.. Teško da je On, sam po sebi mogao da je ispuni.... Dozvolila je da je tuga potpuno obuzme,shvatila je da je oduvek bežala od svoje tuge, krila se i ignorisala je koliko god je mogla, ali je ona uvek istrajno sačekivala kad god se najmanje nadala, bio je to začarani krug iz koga je tek sad izašla prepuštajući joj se bez ostatka... jecala je i suze koje su se slivale na ono što je radila prelazila četkicom preko nanosa slojeva raskvašenog rastresitog papira.... osetila je da nedostaje želja za osvetom, osetila je da je potpuno sama na ovome svetu... i da je to ne rastužuje... osetila je iznova da voli sebe i da je srećna što je živa... osetila je da se njena ljubav preliva iz njenog tela...da je ona nešto nalik na fontanu, ljubav je pulsirala i kružila... i on je samo svratio da pije odatle, jer je njegova bila presušila... shvatila je da je to neiscrpno vrelo...i da ne postoje razlozi da bude tužna, konačno je bila slobodna da voli, i da oseća ljubav, bez da ikog pita ili traži potvrdu u uzajamnoj ljubavi... osećala je kako je preplavljuje talas sreće.... i razliva se njenom dušom....
https://www.youtube.com/watch?v=GIwSHtI7f-w
- Ludiš, ludiš... Natalija.. treba ti svežeg vazduha.. polazi napolje smesta ! -
rekla je samoj sebi i protrljala ruke jednu o drugu... Dohvatila je ranac i ključeve sa stola, ubacila dve jabuke u ranac i sela u auto.. Odvezla se do znane tačke... Vreme je još uvek bilo toplo..Trava je poprimala jesenje nijanse..
Sela je pored izvora... zamišljena.... sedela je tako, izgubivši pojam o vremenu..... prenula se kad je osetila glad... Otvorila ranac i izvadila jabuku i nož i počela da je seče na osmine, i čisti deo sa semenkama... Kad je zagrizla prvi komad, čula je nešto kao pucketanje grančica.. ne baš blizu,, ali je čula, nizbrdo od mesta gde je sedela.... Na svoj užas ugledala je vuka kako se pomalja iz visoke trave i ide prema njoj... Znala je da je zver programirana da napada stvorenje u pokretu i sedela je skamenjena... Vuk je nije ni registrovao, jer je vetar duvao iz njegovog pravca prema njoj...Išao je prema izvoru...
Kad se približio na par metara do nje, i on je zastao... iznenađen više nego ona... Njušio je vazduh, raširio prednje šape i vrteo glavom...povijao uši unazad, kao da je mislio " odakle ovo sad ovde " ali se i on nije pomerao...Odmeravali su se tako nekoliko sekundi,, a onda je Natalija polako pružila ruku prema njemu držeći parče jabuke koje je bila zagrizla...On je s nepoverenjem pratio njen pokret i ustknuo unazad... Natalija se nije pomerala, osetila je kako njen strah , njen jezivi strah nestaje... i preplavljuje je nešto sasvim novo i nedefinisano... Zver je osetila da pred njim nije žrtva, hemija straha je isparila, i on nije znao šta se nalazi pred njim... Instinkt mu je govorio da ode odatle, ali nešto ga je držalo prikovanim ... Bile su to njene oči, koje su gledale pravo u njegove, nije oborila pogled i pokazala pokornost, kao što bi uradila ženka iz čopora... I nešto je nudila... neki nepoznati miris mešao se s njenim mirisom koji je sada jasno osećao.... Njušio je istrajno vazduh, čitajući zapise... i počeo da se približava njenoj ruci, kratkim usitnjenim koracima... Trajalo je to suviše dugo... Za to vreme Natalija je uživala u njegovoj skoro natprirodnoj lepoti, skladu mišića i snage, u bojama njegovog sjajnog krzna...njegovim očima boje klasja i peska, prošaranih sićušnim tačkicama, uokvirene tankom linijom crne dlake... O vukovima je dosta znala, oduvek je strepela da je ne sretne koji dok je odlazila u prirodu... Plašila se ,ali je ipak odlazila, i to najčešće u predele koji su bili pod njihovom jurisdikcijom.... Ali nije znala kakve su vukove oči... Hipnostisana gledala je u njih... Vuk je prišao i oprezno onjušio parče jabuke, a onda ga dohvatio jezikom i ono je nestalo u njegovim ustima... Natalija je polako spustila ruku i sa ranca podigla još jedno.. On je čekao.... Da se napije vode, moraće da pričeka..i sledeći put kad bude dolazio moraće da bude mnogo, mnogo oprezniji... ovo što je upravo pojeo, skoro je kao voda... samo je morao da žvaće... i ima tako nepoznat ukus... različit od njemu poznatog mirisa i ukusa krvi... Kad mu je pružila treće parče, nije povukla ruku, ostavila je da je onjuši... Napetost je porasla. Njušio je dugo, naginjući se unazad, jer je prišao isuviše blizu.. Nagon je govorio da je to opasno... Natalija je prešla ovlaš rukom preko njegovog vrata, nije se pomerao.. Prišao je za pola koraka bliže.. i liznuo je po ruci.. Natalija je duboko uzdahnula.. i uzela još jabuke... Onjušio je , ali nije uzeo... okrenuo se i krenuo kroz travu... Na mestu gde se pojavio, okrenuo se i dugo gledao u nju.. a onda je nestao u travi...
Natalija je vrisnula ... Njen krik se prolomio bistrim planiskim vazduhom... i eho se vratio odbijajući se o obližnju stenu.. Nije očekivala i prepala se... A onda je počela da se smeje dok joj suze nisu krenule...
- ČEGA SE PLAŠIŠ NATALIJA ?!! -
Ustala je i protresla se... Okrenula se prema izvoru i progovorila:
- Vodo, ti koja rastvaraš skoro sve, pomešaj se sa mojim mislima, rastvori ih i preuzmi odatle samo čistu esenciju ljubavi i odnesi taj apsolut svojim misterioznim i nedokučivim putevima do NJEGA , do čaše iz koje te on pije svakog dana...-
Prebacila ranac preko ramena i potrčala niz brdo...
https://www.youtube.com/watch?v=S3GFdkCXKA8
>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>> [url= https://www.youtube.com/watch?v=S3GFdkCXKA8 ] https://www.youtube.com/watch?v=S3GFdkCXKA8 [/url]
- URIJEL - II deo
https://www.youtube.com/watch?v=zDN6tRBBr3g
Natalija je sela u kola i krenula da se spušta na ler niz krivudavi planinski put.. Usporavala je i zastajala povremeno da oslušne smiraj dana i zvuke prirode... Tako je stala kad je registrovala šum potoka, koji je kroz široku betnosku cev tekao ispod asfalta..na delu gde se ukrštao s putem.. .
Voda ! Kakva je to misterija... toliko kretanja za neživu stvar, takozvano jedinjenje elemenata.... Natalija se unela u žubor bogatog mlaza koji je šikljao iz cevi... uživala je što može tako neometeno da sedi u kolima i iznova divi se donositeljki života...
Iz tog mira prenula je buka koja joj se približavala... U trenutku je shvatila.. - Opet oni blentavi bajkeri,, morali su da odu do poslednjeg sela, da bi ukapirali da se put tamo završava... Ako im je, kad ne čitaju obaveštenja... za pismene, postoje ... da na planini ne postoji jezero, nego piše - selo - Jezero, i da posle Jezera , ima još dva sela, i više ništa..ni puta ni civilizacije.. koja prestaje mnogo pre tih planinskih naselja uglavnom starijih žitelja... Natalija je stajala na levoj strani puta, i tačno je znala šta je prolazilo kroz glavu tim iznenadnim učesnicima u "saobraćaju" :
- Žena, naravno Žena za volanom,, ko bi se drugi ovako debilski parkirao...Bilo je kasno da se pomera i "propisno " preparkira...Sad je ona njih posmatrala i polako podizala nogu s kočnice, njen trans je bio prekinut i nije više bilo svrhe da se tu zadržava... čekala je da prođu svi motori ...
- Da, ne samo Žena, nego Luda Žena, mora da je luda, čim se smuca u ovo vreme po ovakvim sablasnim mestima...- Poslednji od njih se zastavio i stao je ispred njenih kola, spustio noge na asfalt i posmatrao je kroz tamno staklo kacige.. Natalija se prepala iako je bila u svojim bezbednim kolima... Gledala je u čudno maskirano biće u crnom, pretećeg izgleda... Nije napravila ni jedan pokret, niti je pokušala da bilo šta upitno kaže... a i da jeste, prozori su joj bili zatvoreni... Iščekivala je šta će da se desi.. jer nije mogla da krene... Čovek u crnom odgurao je nogama motor unazad, startovao ga i dao gas nizbrdo... gume su se preteći zaškripale ... i oblak prašine se podigao za njim..
Nekada davno, Natalija bi se prekrstila izrazivši time svoje iskreno čuđenje,, ali je isto tako davno shvatila da stvarno ne treba prizivati Božije ime uzalud....
Samo je pomislila: - Svašta !-
Više nije zastajkivala putem, i sama je pokrenula motor, bilo joj je dosta avanture za taj dan... a i već se dobrano spustio mrak...biće bolje da i ona da gas... i što pre se spusti u grad...
***
URIJEL je pozvao Mihaila da i oni krenu... Mihail je još uvek bio na mestu gde su se bajkeri okrenuli za povratak.. kad su videli da se neravni put od kamenja gubi u šumi...u pravcu vrha... Spustio je pero svog krila na grudi Maksimilijana... Nije mogao da ga zaustavi.. jer je ovaj prošao kroz njega.... Uspeo je da mu prosledi poruku..odgovor na njegove molitve...
- Zove se Natalija -
-
Bar se njemu tako činilo... Urijel se smeškao...
- Samo se ti nadaj da je on nešto osetio, pročitao, shvatio... Nisu videli ni saobraćajni znak da je put slep... a znaju kao gde su pošli... Oni samo misle da umeju da se mole, i da znaju šta hoće... a mole se iz glave.. i imaju bezbroj verzija, predloga i projekata... teško da se sutradan sećaju svojih usrdnih molitvi od juče...-
- Ali ovaj je imao samo jednu...-
- -Koju jednu ? Sve njihove molitve počinju sa -SAMO-
- Da mu Bog podari ljubav...-
- I ti sad misliš da je to gotova stvar, ako mu Bog to da.. ?-
- Mislim da je dovoljno... a nije gotovo.. to oni dole moraju sami da naprave... da bi bilo - TO - čime nas uporno opsedaju...zuje gore nego zrikavci,, mada ovi crni , ne traže ništa, samo zriču... sećni što postoje... pevaju neku večnu zahvalnost...svake noći...-
- Ajmo odavde... Sad je valjda video Nataliju ...-
- Jeste, stao je ispred njenih kola... tako da je prepadne... kakav je to blesan... i ti veruješ u njega..Znaš da se ovi dole odlično zabavljaju kad se klade... Voleo bi da ja mogu to... Kladio bi se da će ovaj tvoj pulen nešto da zabrlja.. Osećam to...-
***
Ujutru je Natalija krenula u nabavku. Divan dan u izgledu. Još uvek nije bilo pretoplo. Prošetala je do bakalnice gde je kupila povrće i otišla do velike poslastičarnice u centru gde su imali ukusno domaće pecivo. Na pultu je bila velika gužva. Kupila je kifle sa semenkama od suncokreta i okrenula se da pođe, i nekako se iskobelja iz gužve. Sudarila se sa visokim čovekom širokih ramena i krenula u levo, pa u desno istovremeno kad i on u tim istim pravcima u nameri da propuste jedno drugo.
- Molim Vas da popijete samnom kafu ! - ispalio je on u njenom pravcu.
Natalija se osvrnula oko sebe, ne shvatajući da se stranac obraća njoj . Pokušala je da krene u pravcu izlaza, ali gomila bakica iza nje je bila neprobojni obruč. Što je stranac iskoristio da ponovi svoj nemogući predlog
- Ali molim Vas. Upravo umirem da popijem kafu sa Vama. Ne morate čak ni da se upoznajete samnom. Samo sedite .. Iza njegovih leđa , Natalija je ugledala bakicu koja je klimnula glavom u njenom pravcu i namignula joj ... Ipak se probila prema ulazu ne odgovarajući ništa.. Stranac je doviknuo prodavačici da mu iznese napolje dve kafe i krenuo za njom ..U improvizovanoj bašti ispred poslastičarnice nije bilo slobodnog mesta. Natalija je pogledala u stranca sležući ramenima u nameri da produži ulicom.. ali sa nekoliko stolova , ljudi su počeli da odmiču svoje tanjire s doručkom i da ustaju.. odjednom je bilo i previše mesta..
- Vidiš ! Gde hoćeš da sednemo ? Imaš tako divna ramena, biće mi zadovoljstvo popiti kafu dok gledam u njih -
Prestao je da joj persira a da nije izgovorila ni svoje ime.I šta to trabunja o njenim ramenima.. Kakav uobraženko !! Trebalo bi pod hitno da se čisti s tog mesta...
Devojka je iz radnje iznela kafu i upitno pogledavala u njih dvoje. Ko veli
- Ajde dosta je bilo predstave, gde da spustim kafu, imam posla ...-
Natalija je sela na najbližu stolicu i razgledala okolo .... pitajući se šta joj to treba u životu, da sedne sa komplentim strancem u najpromentijoj ulici u gradu i pije s njim kafu, a upravo je pošla kod prijateljice na kafu jer je završila svoju jutarnju nabavku.
Nije progovarala, a ni stranac preko puta nje.. Iza njegovih leđa ugledala je istu onu bakicu koja je navijala za njega dok je bila u radnji... Nesvesno joj se osmehnula, ali to je bilo u njegovom pravcu i on je uzvratio osmehom.. Pili su kafu u žamoru ljudi koji su doručkovali ukusno pecivo, a da nisu razmenili ni reč. Natalija je ponovo pogledala u pravcu bakice i ona joj je pokazivala palac okrenut na gore i ponovo saučesnički namignula.. Morala je ponovo da se nasmeši... pa je skrenula pogled prema strancu koji joj je kažiprstom pokazivao da se približi u njegovom pravcu. Natalija je pomislila da to treba da uradi da bi ga čula šta ima da kaže i nagnula se preko stola i šoljice s kafom. Nenadano on se brzo nagnuo prema njoj i poljubio je, kratko ... Natalija je bila u šoku, paralisana u položaju u kome je bila, on se odmakao na trenutak i ponovo je cmoknuo , kao da se poznaju sto godina i da je to najnormalnija stvar na svetu... Onda se zavalio u jastuke svoje stolice i kroz osmeh izgovorio :
- Maksimilijan -
Natalija je još uvek bila ukočena i samo je očima pretraživala okolinu i jel ko primetio šta se desilo, htela je u zemlju da propadne... ljubakati se ispred poslastičarnice u centru grada to definitivno nije njen stil, a tek nije da se ljubi sa nekim kome ne zna ni ime... Pogled joj je uhvatio bakicu iza njegovih leđa koja je svoje dlanove okrenute na gore podigla u vazduh i slegla ramenima.. A onda je nazdravila Nataliji burekom uz saučesnički osmeh...
- Odlična je bila kafa. Hvala - Rekla je Natalija ustajući sa stolice.. - Svašta - pomislila je u sebi..
" Ne, ne,, nemoguće, bilo bi previše...."
- Molim i drugi put -
- Neće biti drugog puta- dobacila je Natalija već odlazeći crvenih obraza .... i pozdravila gospođu za susednim stolom koja se i dalje smeškala i brisala masne prste papirnatim ubrusom...kao da je govorila "GOTOVA STVAR , šta sam rekla...
eee, da je mene pozvao,, ne bih se ja toliko nećkala..."
Posle par dana Natalija je ponovo sela u auto i odvezla se do njenog omiljenog mesta kraj izvora u planini... dok se bližila zaravni na kojoj je ostavljala auto, čula je da je sustiže neko, pogledala u retrovizor i ugledala nekog na motoru... približio se i usporio iza nje.. Vozio je tako za njenim kolima i već je postajala nervozna... "Gospodin Svašta !.... Šta li sad hoće.. uhhhhhhh, čovek nema mira čak ni na ovakvom pustom mestu... "Usporila je, u očekivanju da je obiđe, ali je usporio i on... Onda je stala i prebirala po torbi kao tražeći telefon, iako je znala da na tom mestu nema dometa... Zapanjeno je ustanovila da je stao i njen pratilac.. Posle nekog vremena ponovo je krenula... i zaustavila se na svom mestu... Izašla iz kola, uzela svoj ranac i pogledom pratila muškarca na motoru koji je silazio s motora parkiranog iza njenog auta.. Prilazio je ka njoj i skinuo kacigu . Natalija se nije pomerala ... čekala je ...
- Maksimilijan... nisam čuo tvoje ime -
- Natalija - procedila je , i krenula stazom prema izvoru.
- Mogu li s tobom? Obećavam da neću progovoriti ni reč. Izvinjavam se što sam te onako isprepadao u gradu, mada se ne izvinjavam što sam te poljubio...- Natalija je ubrzala korak i rekla preko ramena:
- Ne treba mi društvo, bila bih zahvalna da me ostavite na miru -
- Evo neću progovotiti ni reč više. - rekao je i išao uporedo s njom širokim poljskim putem...
https://www.youtube.com/watch?v=5p5v7CrUch0
Natalija je pogledavala u njegovom pravcu, i nastavljala da hoda.. Njeni planovi su bili poremećeni, i nije mogla da se prepusti uživanju u prirodi, a nije ni znala kako da se oslobodi ovog nametljivca... zastajala je da proguta malo vode, jer je dan bio topao, počela je da se znoji... pružila je flašicu u njegovom pravcu , a on je odmahnuo glavom... - Barem stvarno ne govori..- izašli su do podnožja vrha i Natalija je spustila ranac sa leđa i sela na travu u hlad ispod velike bukve. On se spustio do nje i posmatrao predele koji su se prostirali ispred njih kilometrima daleko do poslednjih brda u izmaglici...
- Kad si već ovde, reci nešto o sebi - prekinula je tišinu Natalija, jer je već postajala neprijatna.
- Ja sam neodoljivo zgodan, baš zgodan svud po telu, šarmantan i duhovit - govorio je on, ne gledajući u Nataliju - opušten i komotan, a opet u svakom trenutku sam budan kao oko sokolovo, da pročitam i najmanji trzaj na tvom licu i skrivenu misao tako da ti jednostavno nemaš šansi -
- Mooolim ? - usporeno je izgovorila Natalija posmatrajući ga i čekajući da okrene pogled prema njoj, jer je i dalje " nehajno" šarao pogledom po poljima ispod njih..
- Da, da, to sam ja...
- Mislila sam ko si ti, čime se baviš -
- A, to ... mislila si šta sam ja... pa ja sam auto limar.. inače slikam kad operem ruke od mašinskog ulja ... - Natalija je pogledala u njegove ruke koje su bile providne boje, negovanih noktiju, i začkiljila na jedno oko
- Ma, .. da.... a ja sam Crvenkapa ....-
- Ne veruješ mi ? Hoćeš da vidiš moje slike ?-
" Zašto se samo za mene lepe ovakvi ludaci ... " pomislila je praveći tužni izraz lica.... i pogledavajući uvis... On je ustao i krenuo prema svom rancu kojeg je zavrljačio bez da pogleda gde, kad su tu stali....Natalija je gledala za njim .. u njegova stvarno široka ramena i pegice na koži koje su se nazirale oko rubova majce koju je nosio... Raskopčao je ranac i izvadio hrpu kartona ne većih od dlana i pružio prema Nataliji.. Ona je prihvatila gledajući ga u oči - To su tvoje slike- ulja na platnu , a gde ti je štafelaj,, slikaš u prirodi ? Brbljala je tako, očekujući da se predstava završi... ali se nije završavala.. on je seo pored nje a ona je konačno pogledala u to što je držala u rukama...
- Pa pogledaj već jednom, - rekao je - i uzeo karton i okrenuo ga prema njoj.
Gledala je u nestvarnu minijaturu sa previše detalja... Sledeću je otkrila sama, i sledeću... Ponovo je bila bez teksta ... Gledala je u insekte koji su bili toliko verno naslikani da se samo u nijansama i reljefu boje videlo da nisu fotografije u pitanju, cvetove živih boja, razne sitne predemte iz svakodnevnog života zamrznute svetlošću..
- Divno - rekla je i vratila mu Slike.
- Znam -
- Jel ti reko neko nekad da si uobražen ?
- Ne -
- Da... da...- klimala je glavom Natalija dok se nije setila kako Amerikanci neprirodno mnogo klimaju glavama u filmovima u poslednje vreme.... kad nemaju šta da kažu...
Sedeli su tako i nisu govorili... Nataliji je počela polako da popušta napetost i nelagodnost zbog njegovog društva, a njemu ništa ionako nije smetalo.. grickao je vlat trave i ležao izvaljen na travi sa rukama sklopljenim preko očiju.... Tako da je mogla da ga krišom posmatra...
"Stvarno je zgodan" mislila je...
- Pa kažem ja, a ti mi ne veruješ...- oglasio se , ne pomerajući ruke, kao da joj je čitao misli...
- Ako se osmeliš da uzmeš i probaš to o čemu sada misliš , proklinjaćeš me do kraja života, jer ništa pre i ništa posle toga nećeš moći da uporediš s tim i ništa neće biti ni blizu, osećaćeš se prevarenom i pokradenom, jer, lepota se završava bolom , a ako ne probaš , kajaćeš se. -
- Uf što si originalan, to je iz priče.. ako uđeš, kajaćeš se, ako ne uđeš , kajaćeš se... cvrc Milojka...-
- Nisam ja originalan, ta je priča originalna, ali je istinita.. ulaziš ili ne ulaziš ? - govorio je ne pomerajući se.
- Bolje je da ćutimo - Rekla je Natalija naginjući se iznad njega, kao da proveri kakva je to čudna živuljka pored nje u travi...
- Bolje - rekao je on, ali je sklonio ruke jer je osetio senku koja se nadvila nad njim.. sada su stajali jedno naspram drugog i gledali se ... Natalija je spustila svoje usne na njegove ... "Misliću o tome sutra... da da.. trebalo bi više da se družim s ljudima, nego što se muvam po ovakvim mestima.., znam , znam,od ponedeljka, definitivno...."
Spustili su se do asfalta u sam smiraj dana... Natalija je otključala kola, ubacila ranac na sedište i gledala ga iščekujući da kaže nešto. On je stavio kacigu, zajahao motor koji je zabrundao, okrenuo se , mahnuo joj rukom i odvezao se nizbrdo. Natalija nije imala volje da zastajkuje i osluškuje prirodu u povratku.
Osluškivala je svoje srce... Šta se desilo...Ovaj muškarac je svoju istinu propustio u njeno biće svojim prvim kratkim dečačkim poljupcem, onda se odmakao da proveri da li je imala nekih primedbi i svoje izmene i dopune drugim malo dužim ispitujućim poljupcem koji je spustio na njene usne tamo na sred trga u gradu...
Zato nisu morali da govore..
Time je sve rečeno... DEVICE RECOGNIZED, DATA TRANSFERED. DONE !!!
S njim je malopre ostetila da su njih dvoje sami u svemiru, ćutali su u dodiru koji je površina tela dozvoljavala, unutar i oko njih njihove duše su vrištale od sreće što su se pronašle, skakale, jurcale, igrale neku nevidljivu igricu... Ono što je preneo transferom stvorilo je nešto kao wireless conection koja ima filter koji propušta samo istinu, čime su zavirili u četvrtu dimenziju gde nema foliranja, ugađanja spoljnom svetu i njegovim normama, uobičajenom ponašanju...
Kad je stigla kući, spremila je sebi večeru, istuširala se i presvukla, iznela kompjuter na terasu i zavalila se u veliku ljuljašku da odgleda po nebrojeni put Lepoticu i Zver...
- Šta joj je ? - Luda je! .. -podrugljivo su se sašaptavale devojke iz sela ...
***
Mihail je jurio za Urijelom... Pokušavali su da osete isparenja iznad borove šume ...
- I ? Jesi li video ?
- Šta ?
- Pa smuvali su se ... - smeškao se Mihail...- to je valjda najvažnije... - zvučao je slavodobitno... ponosno....
- Aha.... Sada ide sitna štampa... Čekaj samo dok tvoj miljenik oseti da ga preplavljuju osećaji... ajmo sad, pusti ih, ionako nas ne zovu kad im je lepo.... Ajde...kako uopšte vidiš to što ona gleda... tu imitaciju stvaranja koju im emituju sa raznih strana njihovi Bogovi ... ta kutijica je crna rupa iluzije... i svi bulje u nju...
- Ovo u šta Natalija bulji nije ta vrsta kutije.. to je nešto drugo...
- Aha, ja ne znam, pričaj mi o tome... A što onako hipnotisano bulji ?
- To ti je priča o princu koji je začaran u telo zveri...
- I o poljupcu koji će ga izvadi iz tog odela ? Ma nemoj mi reći,, kako je teško bilo pogoditi... Ajde ovamo... otišao sam.... Mihail baci još jedan pogled na uplakanu Nataliju i ode za Urijelom, ništa mu nije bilo jasno... plakala je kad je bila nesrećna, sad opet plače... ooo, hoću li ih ikada razumeti ??? Gde li je sad Maksimilijan? Urijelee, čekaj ...-
***
Sedeo je s drugarima i pričao im o "odiseji s majstorom" kod koga je proveo ceo dan, čekajući da mu popravi motor... u sebi je vraćao scene... bio je lud do guše, upao u besmisao života, molio se Bogu da mu otvori srce, prizivao ljubav. Na svaku njenu eventualnu reč imao je cinični odgovor. Porazila ga je njena nežnost i način na koji se predavala. Na sve je imao speman paket za prevenciju vezivanja za žensko biće, samo na to nije. Devojčica u njoj srela je dečaka u njemu i on se raspao na sastavne delove.. Osećao je da ponovo počinje da ludi, ovoga puta nije prepoznavao uzrok.. sve mu je danas bilo potaman... nije razumeo... Morao je da moli da mu ponove pitanja ili delove razgovora za stolom gde je sedeo a nije bio ...
- Ma šta ti je bre ! To su ti majstori, ko da ti je prvi put... -
- Nije! Staro na nov način... živeli! ... - podigao je čašu s pivom u pravcu svojih pajtosa.. I previše su se zadržali u tom mestu.. Bilo je vreme da se krene dalje...
Samo...
Sutradan je vozio ulicama gradića u kome je živela Natalija, nije imao predstavu u kom kraju je živela... Kad je već hteo da odustane, u jednoj ulici na brdu ugledao je njen auto parkiran u dvorištu.. U kući se video samo jedan osvetljen prozor.. Napravio je krug oko naselja, i spustio se bez šuma, zaustavio se i ostavio motor uz ogradu.. Otvorio kapiju i ušao na stazu... koračao je očekujući psa.. ali se ništa nije dešavalo.. Prišao je vratima i pozvonio... Ništa .. iz kuće se čulo nešto nalik na zvuke iz crtanog filma... Podigao je ruku još jednom prema zvonu, a onda se okrenuo da pođe nazad prema motoru.. Ipak ,, nije se najavio..a i kako bi mogao... i možda to uopšte nije njen auto...
https://www.youtube.com/watch?v=O3n-LQfmsn0
Vrata su se otvorila a u dovratku je stajala Natalija . Okrenuo se upitno je gledajući.
- Uđi - rekla je, okrenula se na peti, i nestala u kući.. Oprezno je krenuo unutra, savijajući glavu kao da će udariti u tavanicu. Prigušena svetlost u hodniku, i kosi zraci takođe prigušene svetlosti dolazili su iz prostorije sa otvorenim vratima... ušao je i osvrtao se po velikoj sobi...
- Čaj ? - čuo je Nataliju iz neodređenog pravca...
- Čaj? Po ovoj temperaturi... hladno pivo je prikladnije...
- Onda ćeš morati do prve prodavnice.-
- Čaj , onda , matičnjak ... -
- Matičnjak, onda . -
Izašla je iz kuhinje i krenula prema terasi, noseći zimsko posluženje.. Iz poklopljenog lončeta probijala se para.. On se udobno smestio u njenu ljuljašku.
- To je moje mesto . - Rekla je .
- Pa sedi onda. Ima mesta -
- Nema. Ja tu volim da se opružim. -
- Ima mesta. Daj taj čaj ! - osmehnuo se, raširio ruke prema njoj i Natalija je sela pored njega...
Onda se promeškoljila.. i pružila po raspoloživom delu ljuljaške... a onda je njegovo krilo iskoristila kao uzglavlje.. Sedeli su tako u polumraku... i čekali da voda preuzme arome matičnjaka... uživali u blagotvornoj tečnosti...
- Jeli, a od čega bežiš kad juriš motorom ? -pitala je
- Kakvo ti je to pitanje? Ne bežim ni od čega... - rekao je začuđen.
- Onda NEŠTO juriš - konstatovala je ona, ne očekujući odgovor...
Nije odgovorio, reči su ostale da vise u vazduhu....
A onda je Natalija ustala i pružila mu ruku kao da će ga negde povesti.. Ustao je i krenuo za njom..
U toj kući na brdu postoji soba koja je obojena u svetle i tamne nijanse rđe.. Tamne bordure i murale Natalija je pravila svojom rukom, sekla i bojila, lepila po zidovima sledeći neke samo njoj znane kodove i oblike. Lomača od suza i neprospavanih noći izrezanih u kartonu, dijagrami od klasja žita koji su beležili oscilacije njene tuge i euforija... neko iskonsko privlačenje i odbijanje u ritmovima panike, oduševljenja, zbunjenosti, strahova i bola, koje je iznova preživljavala... Zavese na prozorima ne postoje, stakla zauzimaju ceo zid okrenut ka planinskom vrhu, koji je Natalija često posećivala..
Uvela ga je u tu sobu. Ispred njih je ogromni dušek bez naslona s gomilom jastuka i mekanih pokrivača. Natalija je prišla noćnom stoćiću i iz vaze izvadila ružu, sklopila dlan oko cveta, otkinula latice i razbacala ih po krevetu.. Spustila se na krevet i zavalila u jastuke.. bila je bosa, u haljini koja je podsećala na sarong, iste boje kao i latice na krevetu.. Maksimilijan je izuo svoje sandale i seo na drugi kraj kreveta, nameštajući jastuke iza leđa... Sedeli su tako jedan naspram drugog...Natalija je provukla prste kroz kosu, i igrala se tako nameštajući pramen po pramen na samo njoj znanu poziciju... a onda je skočila s kreveta i pustila muziku, hitro je smanjila rasvetu u sobi, upalila svećice koje je rasporedila po podu oko kreveta i upalila par mirisnih štapića u uglu sobe.. Vratila se u krevet.. Gledali su se, sve dok se maleni fitilji nisu podavili u vosku.. Svećice su bile tajmeri...
Ona je žena bez glasa.. Samo sedi utonula u oči preko puta sebe. Vazduh je topao i kroz otvorene prozore ulazi svež iz mraka van kuće.. oseća se miris upaljenog štapića kedrovine koji se izvija u vijugavim trakama dima iznad postolja na kome tinja bez plamena... U sobu se uvlače zvuci iz bašte, ptica i insekata koji prelaze svoje tajne dnevne i drevne putanje...
U tim očima boje meda ona čita sebe..
" Kako su ti lepe usne ženo, žedno pijem s njih svoje istine od kojih sam sazdan, uplašen...da... ako se one budu rastopile, povući će i mene u bezdan... ipak moje istine se tope i klize preko njenih bedara i upjaju se u mekane čaršave na kojima ona sedi... tako sam joj blizu,, a tako daleko,, želim da ona bude odgovor na sva moja pitanja, moja zaštita i sklonište, moja muza i sirena, moja inspiracija... želeo bih...
ali u njenim očima ne nazirem ništa od toga, samo osećam kako me skenira do prve noćne polucije....ne...ne... tamo sam sam... u toj dečačkoj sobi nema nikog.... vraćam se ....ona je na svom prvom ljubavnom sastanku i očekuje da joj se odmota scena kad je prvi put vodila ljubav s muškarcem... da bi otuda došla do ove sobe... ne... ne.. nije ni tamo... ili se okupana vratila sa svojih ljubavnih deponija, sveža i čvrsto rešena da oproba svoju sreću još jednom.. ona je devojčica... ona je mama... ona je personifikacija žene..."
Ona zna da njegove misli putuju, odlaze i vraćaju se, odnose ga s mesta gde se nalaze, ohrabruju, obeshrabruju, on se lomi, predaje, nudi, ljuti, on bi da je povredi, da je potčini, da joj oprosti, da je ljubi, da je stegne toliko da joj kosti krckaju, da je slomi i natera da plače, da je ponovo napravi od meda i crne čokolade i pojede, da je razume, da je nauči i prosvetli, on bi da joj da, da je natera da moli, da grize jastuk, da podivlja od želje, da se nasuče i razbije na steni, da se ponovo oseti mladim, ali u njenim očima ne nazire ništa od toga... ... ona je definitivno pogrešna, ovo je pogrešna epizoda , ona je crna udovica, ona je propast i totalni raspad sistema, ona je pacijent i udavača, ona je kurva, ona je nečija, ona se pretvara.... ona je zmija...ovo je greška... disanje mu se ubrzava.... ali njegova duša se odmara u tim zelenim očima dok njegov um divlja i pokušava da razbije postojanje, natapajući ga traumama od Iskona , davno zaboravljene i nezamislive nečije slučajne greške, sve je u igri, naravno on je Majstor igre ljubavi , sve je u igri sem nje... jer....ona je biće šume, njeni najbolji prijatelji su vilenjaci koji žive u krošnjama drveća, i otkrivaju joj svoje tajne... ona ume da bude u sada svim svojim bićem, ne odvajajući pogled od njegovih očiju, ona oseća da se vilenjaci igraju napolju, jurcajući za cvrčcima i zrikavcima da bi uživali u njihovim rapsodijama... i da ih namerno jure prema njenim prozorima kako bi ih i ona čula... Ona gleda u njegove oči i oseća kako joj navire želja da ga dodirne, da svojim prstima klizi njegovom kožom, da svoju kožu oseti njegovom... Zamišlja kako svoju ruku spušta na njegovo rame i tu je drži dok joj telo propada u nabore vremena, taj dodir traje večnost.. njeno telo se naginje ka njegovom ... oseća njegov dah i diše njime... ona je usporena kao evolucija... on nazire snagu sile koja ga vuče ka njoj i nemoćan je da se odupre,a tako bi želeo da se na vreme zaštiti od bolova čije uzorke čuva u svojoj riznici...panično odlazi s kreveta i proverava ključeve ... otvara mračne sobice i užasnuto odbija da poveruje da su prazne... vraća se u svoje telo i tupo sedi preko puta te žene kojoj ne sme da prođe kroz oči, samo može da ih gleda....i naslućuje.. naslućuje da njegova mašta i iskustva prevazilaze ono što se nalazi iza zelenih prolaza u nepoznato... "Da li da uđem,,, ili da ostanem...ko me je terao da postavljam takva pitanja.... a bio sam u njoj... tako se lepo predavala... čak sam joj i suze isterao kroz te iste prolaze... a da ipak ostanem...
ili ne..."
Ona se stvarno pomerila i približila mu se i njeno lice preplavio je osmeh... te oči su ga zvale .... i znao je da ga je ona čekala oduvek... DA VREME ZA NJIH NEMA ZNAČAJA, DA REČI ZA NJIH NEMAJU ZNAČAJA, da bi mogla da umre u milionima malih smrti u njegovom dodiru.. Svećice na podu su se odavno pogasile, ali je to promaklo i njemu i njoj.... Poljubila ga je ..... i svi njegovi strahovi su se sakrili ispod prekrivača da otuda motre na svog neopreznog vlasnika... njihova tela kreću u potragu za zlatnom rezonancom spajanja.
Kad se ujutru probudila, u krevetu je bila sama.. Ustala je i ustanovila da je otišao..
Dani su prolazili... i sve je bilo isto.. a ništa nije bilo isto.. Praznina je bila veća. Merila je svoj osećaj u negativu .. Kako je mogao toliko da joj nedostaje taj čovek o kome ništa nije znala. Koji je otišao bez pozdrava, kao što je proleteo kroz njen život kao kometa, bez upoznavanja... Godinama je bila gladna emocija, skoro obogaljena, usahla... a onda je odjednom dobila hrane da se udavi, zadavi,prejede uguši i umre od jela.. Trebalo je da uzme samo čašu vode.. I on se ponašao kao dete koje je otvorilo teglu pekmeza koju su pojeli zajedno.. pa nije ni čudo da je boli stomak... ali opet bi jela isto, da je zaboli stomak, da pukne.... Mislila je o njegovim prvim rečima ... - Ako probaš, proklinjaćeš me, ako ne probaš nikad nećeš znati....- Njene misli je više nisu slušale... Nije mogla da ga proklinje. Dani su prolazili.... Ona se borila sa svojim osećajima koji su navirali.. Volela ga je, bilo joj je tesno od njega u njenim mislima. Želela ih je nazad za sebe. Osećala je svoje telo na novi način.. osećala je svaku svoju ćeliju..
***
- I šta kaže blesimetar ? Koliko mu sad nedostaje ? - Pitao je Urijel Mihaila..
- Sprava se raspala.. Nedostaje mu do bola. Nemerljivo je. -
- A što je onda onako otišao? On stvarno misli da sve najbolje zna.. Ja to ne razumem.. Prizivaš je godinama.. i kad je konačno sretneš i prepoznaš , odeš od nje, odrekneš je se, tek tako zbog nekog impulsa.... da bi je ponovo zvao... jel to mora da ti bude nedostižna, nedostupna, nepovratno izgubljena da bi je voleo... Kojim to jezikom oni govore... Ja stvarno više nemam volje da se udubljujem u te njihove slagalice... -
- Izgleda da je to jedini način da izmere svoja osećanja, taj u negativu. Jer da ih neko pita šta tačno znači voleti nekog, i koliko ga vole, ne bi umeli da ti kažu... Znaju da kažu nešto poput " do neba", "najviše na svetu" ... ali tačne predstave nemaju... pa nisu uništili samo tu moć sporazumevanja kad su zamenili prostiji način za komplikovan.. Odvojeni su od sebe samih, od svojih tela, od svojih osećaja... Nekad je bilo dovoljno da prislone solarne pleksuse i znali su sve što je trebalo da znaju.. osećali su to... ta sposobnost je zaboravljena.... i kad im u retkim prilikama pođe za rukom da se pronađu i spoje frekvencije, oni ne razumeju govor sopstvenih duša...
- Lepo je trebalo da se kladim.. vidiš da sam znao šta će da se desi...-
***
Dani su prolazili, leto se prepuštalo jeseni... Lišće je sve oštrije šuškalo na vetru... Izubilo je svežinu i vlagu od silnih vrućina.... i suvog vazduha.. Natalija je radila u svojoj sobi za iznenadne nalete kreativnosti, kako je napisala na tablici na vratima.. Radila je svoje prve dekupaže, i svaki sledeći je bio bolji od prethodnog... Dok je lepila mokre delove salveta na kostur od žice, pokvašene u rastvor lepka...mislila je o NJEMU... o svom životu... pravila je neponovljive strukture koje su ličile na pergament, od materijala koji nije obećavao baš ništa.. cepao se pod njenim prstima i raspadao , lepak se razlivao, ruke su joj bile ulepljene, masom... ali osećala je navalu inspiracije... u svoje pokrete ulivala je ljubav koja je kipela u njoj... u početku , kad je shvatila da se on neće vratiti, želela je da uradi nešto što bi njega bolelo više nego nju.. ali nije bilo načina.. nije imala nikakvu informaciju o njemu, brojeve, adrese... ništa... samo se nadala da i ona njemu nedostaje....... ali vremenom je te želje nestalo... kako je jenjavala njena bol... pokušavala je da uroni u taj osećaj.... šta je tačno bolelo..sem praznine... pa, ta praznina je postojala i pre nego što se on pojavio.. Teško da je On, sam po sebi mogao da je ispuni.... Dozvolila je da je tuga potpuno obuzme,shvatila je da je oduvek bežala od svoje tuge, krila se i ignorisala je koliko god je mogla, ali je ona uvek istrajno sačekivala kad god se najmanje nadala, bio je to začarani krug iz koga je tek sad izašla prepuštajući joj se bez ostatka... jecala je i suze koje su se slivale na ono što je radila prelazila četkicom preko nanosa slojeva raskvašenog rastresitog papira.... osetila je da nedostaje želja za osvetom, osetila je da je potpuno sama na ovome svetu... i da je to ne rastužuje... osetila je iznova da voli sebe i da je srećna što je živa... osetila je da se njena ljubav preliva iz njenog tela...da je ona nešto nalik na fontanu, ljubav je pulsirala i kružila... i on je samo svratio da pije odatle, jer je njegova bila presušila... shvatila je da je to neiscrpno vrelo...i da ne postoje razlozi da bude tužna, konačno je bila slobodna da voli, i da oseća ljubav, bez da ikog pita ili traži potvrdu u uzajamnoj ljubavi... osećala je kako je preplavljuje talas sreće.... i razliva se njenom dušom....
https://www.youtube.com/watch?v=GIwSHtI7f-w
- Ludiš, ludiš... Natalija.. treba ti svežeg vazduha.. polazi napolje smesta ! -
rekla je samoj sebi i protrljala ruke jednu o drugu... Dohvatila je ranac i ključeve sa stola, ubacila dve jabuke u ranac i sela u auto.. Odvezla se do znane tačke... Vreme je još uvek bilo toplo..Trava je poprimala jesenje nijanse..
Sela je pored izvora... zamišljena.... sedela je tako, izgubivši pojam o vremenu..... prenula se kad je osetila glad... Otvorila ranac i izvadila jabuku i nož i počela da je seče na osmine, i čisti deo sa semenkama... Kad je zagrizla prvi komad, čula je nešto kao pucketanje grančica.. ne baš blizu,, ali je čula, nizbrdo od mesta gde je sedela.... Na svoj užas ugledala je vuka kako se pomalja iz visoke trave i ide prema njoj... Znala je da je zver programirana da napada stvorenje u pokretu i sedela je skamenjena... Vuk je nije ni registrovao, jer je vetar duvao iz njegovog pravca prema njoj...Išao je prema izvoru...
Kad se približio na par metara do nje, i on je zastao... iznenađen više nego ona... Njušio je vazduh, raširio prednje šape i vrteo glavom...povijao uši unazad, kao da je mislio " odakle ovo sad ovde " ali se i on nije pomerao...Odmeravali su se tako nekoliko sekundi,, a onda je Natalija polako pružila ruku prema njemu držeći parče jabuke koje je bila zagrizla...On je s nepoverenjem pratio njen pokret i ustknuo unazad... Natalija se nije pomerala, osetila je kako njen strah , njen jezivi strah nestaje... i preplavljuje je nešto sasvim novo i nedefinisano... Zver je osetila da pred njim nije žrtva, hemija straha je isparila, i on nije znao šta se nalazi pred njim... Instinkt mu je govorio da ode odatle, ali nešto ga je držalo prikovanim ... Bile su to njene oči, koje su gledale pravo u njegove, nije oborila pogled i pokazala pokornost, kao što bi uradila ženka iz čopora... I nešto je nudila... neki nepoznati miris mešao se s njenim mirisom koji je sada jasno osećao.... Njušio je istrajno vazduh, čitajući zapise... i počeo da se približava njenoj ruci, kratkim usitnjenim koracima... Trajalo je to suviše dugo... Za to vreme Natalija je uživala u njegovoj skoro natprirodnoj lepoti, skladu mišića i snage, u bojama njegovog sjajnog krzna...njegovim očima boje klasja i peska, prošaranih sićušnim tačkicama, uokvirene tankom linijom crne dlake... O vukovima je dosta znala, oduvek je strepela da je ne sretne koji dok je odlazila u prirodu... Plašila se ,ali je ipak odlazila, i to najčešće u predele koji su bili pod njihovom jurisdikcijom.... Ali nije znala kakve su vukove oči... Hipnostisana gledala je u njih... Vuk je prišao i oprezno onjušio parče jabuke, a onda ga dohvatio jezikom i ono je nestalo u njegovim ustima... Natalija je polako spustila ruku i sa ranca podigla još jedno.. On je čekao.... Da se napije vode, moraće da pričeka..i sledeći put kad bude dolazio moraće da bude mnogo, mnogo oprezniji... ovo što je upravo pojeo, skoro je kao voda... samo je morao da žvaće... i ima tako nepoznat ukus... različit od njemu poznatog mirisa i ukusa krvi... Kad mu je pružila treće parče, nije povukla ruku, ostavila je da je onjuši... Napetost je porasla. Njušio je dugo, naginjući se unazad, jer je prišao isuviše blizu.. Nagon je govorio da je to opasno... Natalija je prešla ovlaš rukom preko njegovog vrata, nije se pomerao.. Prišao je za pola koraka bliže.. i liznuo je po ruci.. Natalija je duboko uzdahnula.. i uzela još jabuke... Onjušio je , ali nije uzeo... okrenuo se i krenuo kroz travu... Na mestu gde se pojavio, okrenuo se i dugo gledao u nju.. a onda je nestao u travi...
Natalija je vrisnula ... Njen krik se prolomio bistrim planiskim vazduhom... i eho se vratio odbijajući se o obližnju stenu.. Nije očekivala i prepala se... A onda je počela da se smeje dok joj suze nisu krenule...
- ČEGA SE PLAŠIŠ NATALIJA ?!! -
Ustala je i protresla se... Okrenula se prema izvoru i progovorila:
- Vodo, ti koja rastvaraš skoro sve, pomešaj se sa mojim mislima, rastvori ih i preuzmi odatle samo čistu esenciju ljubavi i odnesi taj apsolut svojim misterioznim i nedokučivim putevima do NJEGA , do čaše iz koje te on pije svakog dana...-
Prebacila ranac preko ramena i potrčala niz brdo...
https://www.youtube.com/watch?v=S3GFdkCXKA8
>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>> [url= https://www.youtube.com/watch?v=S3GFdkCXKA8 ] https://www.youtube.com/watch?v=S3GFdkCXKA8 [/url]
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
URIJEL III
Matrona Čet Mar 22, 2012 10:02 am
URIJEL III
Natalija je bila u gradu, obilazeći prodavnice u uobičajenoj nabavci, bila je gužva na ulicama i u radnjama u to subotnje prepodne.
Preslišavala se tako da li je kupila sve što joj je bilo potrebno idući ulicom i vukući svoju veliku torbu sa točkićima, jer se uvek promakne po neka neophodna sitnica za koju bi morala ponovo da izlazi do grada kad to bude otkrila. U tom razmišljanju prelazila je ulicu, izdresirano gledajući levo i desno, i ukopala se u mestu na sred ulice od reskog i prodornog zvuka pištaljke za koji u prvi mah nije mogla da odredi iz kog pravca dolazi. Približavao joj se automobil, i ona je nastavila u pravcu u kome je pošla .
- Gospođo, stanite smesta ! - čula je kako neko viče za njom. Okrenula se i videla policajca kako žuri u njenom pravcu .
- Meni kažete? - pitala je .
- Da, Vama kažem, isprave molim. -
- Kakve isprave? Vozačku možda? Pešačku dozvolu? -
- Ličnu kartu, gospođo, prešli ste ulicu na mestu bez pešačkog prelaza i napravili saobraćajni prekršaj, sada ćete morati da platite kaznu .-
- Šta ? -
- Kazna za prekršaj je 5 000 dinara, ličnu kartu molim ! -
- Šalite se? - nesigurno je pitala Natalija i osvrtala se levo desno, tražeći zaštitu od ovog razbojnika. Ali bivalo joj je jasno da se neće tako lako izvući, jer je saobraćajac uzeo u postupak, čim joj traži isprave.
- Pa ja ovde prelazim ulicu od kad znam za sebe, i kad bi trebalo za svaki prelazak da platim po pet hiljada, morala bi da prodam sve što imam da isplatim kazne. Po kom zakonu sad to treba da platim?
- Po novom Zakonu o saobraćaju, i ne ometajte postupak molim, još mi niste dali ličnu kartu, treba li da vas vodim u policijsku stanicu?
- Nemam ličnu kartu, ne nosim je baš uvek sa sobom, šta ti je čoveče? Rekoh ti da ovde stalno prolazim, i baš sad tebi treba da dam pet hiljada, znaš li kolko košta ovo što imam u torbi, znaš li ti koliko je to pet hiljada?
- Gospođo ne raspravljajte se samnom, napravili ste prekršaj imamo dokumentovano na snimku i pokrenut je postupak ...-
- Kakav bre snimak ? Ko me je snimio ? -
- Koleginica - Natalija je videla kako im prilazi policajka noseći digitalni aparat koji je vrtela kao torbicu na lančiću.... Osetila je kako joj krv navire u lice i raste bes.
- Slikali ste me ? I sad mi nema druge nego da vam platim ili da idem u zatvor ili da mi zaplenite kuću jer sam prešla ulicu ? O Nemanjići, prevrćete li se u grobu, Silni Dušane vidiš li me s nebesa ? Drumski razbojnici postadoše državni činovnici...-
- Ne prenemažite se gospođo , ISPRAVE, poslednji put vam kažem !
- Jel si ti gluv, rekoh da nemam isprave, a nemam ni vremena da se natežem s vama, ostavite me na miru..
- Pođite s nama u stanicu -
- Neću s vama nigde da pođem, NE MOŽEŠ DA ME HAPSIŠ ZATO ŠTO SAM PREŠLA ULICU, EEEJ!! DA LI SI TI NORMALAN, DEČKO, DA LI SI SVESTAN ŠTA RADIŠ ? GDE SU MOJA USTAVNA PRAVA I SLOBODE, JEL SI ČUO ZA DOSTOJANSTVO LJUDSKO, ŠTA STE ME SPOPALI. PREŠLA SAM ULICU, NISAM UBILA ČOVEKA.. ZNATE LI ŠTA VAM SE VALJA PO ULICAMA, A VI STE MENE NAŠLI ? -
Policajac je preko radio stanice pozvao kola i pojačanje, koji su se za par minuta stvorili pored Natalije i onda je ona totalno izgubila kontrolu, vikala je i vređala, otimala se i psovala nemilosrdne policajce koji su je vukli da bi je strpali u policijski auto.. Njena torba s točkićima se prevrnula i iz nje su se ulicom kotrljali krompiri i glavice luka. Ljudi su zastajkivali oko lica mesta, i s čuđenjem gledali šta se dešava, pitali se šta je ta žena napravila kad se rvala s policijom.. Natalijino vrištanje pretvorilo se u histeriju, plakala je i otimala se toliko da ni dva policajca i njihova koleginica nisu mogli da je savladaju. Glibila se sve više i više u prekršaje i ometanje policije na dužnosti, vređala ih i državu koja ih je plaćala da pljačkaju narod na ulicama i pominjala svaku nepravdu koje je mogla da se seti u tom nemogućem trenutku. Oni nisu imali namere da odustanu a ona nije htela da se preda. Trajalo je to već suviše dugo, dok se nije oglasila radio stanica jednog od policajaca..
- U redu, razumeo sam..... Slobodni ste gospođo -
- Šta si reko ? Ti ćeš da mi kažeš da sam slobodna! Od čega sam slobodna, od takvih skotova kao što si ti ? - nastavljala je da divlja Natalija ..
- Oslobođeni ste postupka, i nemojte više ovde da prelazite ulicu. Ajdemo- rekao je u pravcu kolega, vidno srećan što se nemili događaj okončao pozivom komandira milicije da ipak puste Nataliju..
Neko je dojavio šta se dešava, i u eri mobilnih telefona, Natalija je brzo bila pošteđena procedure u policiji i snošenja odgovornosti za svoje ponašanje... Policajci su se potrpali u auto, i odvezli sa raskrsnice. Ljudi su se razilazili, a Natalija slomljeno sedela na ivičnjaku, na koji se spustila kao bačena vreća cementa...Nije mogla da se povrati od incidenta, od same sebe, samo je tupo sedela kao da se ništa oko nje ne dešava. Neko joj je približio polupraznu torbu i ubrzo je ostala sama. Shvatila je da mora da ustane i ode odatle, jer je sedeći tako na pločniku delovala kao kompletni ludak. Da ustane i pođe sprečavala je upravo ta misao - da se ponela kao totalno luda. Pitala se , bez odgovora odakle je pokuljao toooliki bes iz nje. Policajac je jeste iznervirao svojim besmislenim zahtevima, ali zar ljudi ne voze kola sa uredno upaljenim svetlima po danu, bez roptanja ko da je to najnormalnija stvar na svetu. Jeste postojala nesrazmera između njenog prestupa i reakcije policajca i propisane kazne za taj slučaj, ali ono što je Natalija uradila prevazilazi sve to zajedno. Preterala je u izlivu svog besa i to ne malo. Da se nastavilo imala je osećaj da je mogla da ga zadavi golim rukama. Koja je to sila gonila na takvo ponašanje, a očigledno je bilo da je time samo sebe ugrožavala sve više i više, bez šanse da sama prekine s tim. Misteriozni poziv verovatno duguje svom praznom dosijeu u policiji, ili nekom poštenom čoveku koji je prijavio zulum na ulicama pa se glavešina policije sažalio na sluđenu ženu, ali će najverovatnije zbog toga morati da iskaže zahvalnost u nekom upozoravajućem razgovoru kad se bude ukazala prilika,, i opet će ona da bude naribana za nešto što nije kriva...Osećala se prljavo i bila je zgrožena samom sobom, razočarana je shvatila da je sve vreme živela u zabludi da je raskrstila sa svojim rezerovarom bola, tako što je plakala danima i danima, opraštala sve čega bi se setila i sebi i drugima, boravila u prirodi i punila svoju svest prizorima koji su oplemenjivali njenu dušu, umivala se izvorskom vodom i molila da voda ispere svu prljavštinu koju je nosila u sebi.. verovala je da je čista i smirena, da može da se kontroliše i da je sve u najboljem redu.. Polako se podigla jer je osećala kako leđa počinju da joj trnu... povukla svoju torbu i krenula prema brdu i kući. Putem je vraćala scene i ubrzavala korak.. Zadihana i umorna, skoro je utrčala u dvorište..tražeći ključ po prepunoj torbi.. što je dodatno odlagalo trenutak kad će ući u kuću i osetiti sigurnost. Konačno je tresnula vrata za sobom, bacila torbe na patos i bacila se na krevet u dnevnoj sobi. Zaplakala je ponovo, ispuštajući glasne jecaje, ridala i udarala pesnicama o jastuk koji je prebacila preko kolena ...
- MRZIM TE !!! MRZIM TE !!! MRZIM TE!!!
Ponavljala je to, dok nije osetila bol u slepoočnicama, i da se guši od sluzi u grlu i nosu, oči su je pekle i više nije imala suza.. Samo se bespomoćno strovalila na krevet i nepomično ležala... U glavi joj je bubnjalo ...
-Koga toliko mrziš Natalija ? Gde je nestala maska sigurnosti i smirenosti koju si izgradila u poslednjih par godina? Jesi li oduvek živela pod maskom mirnoće kojom si izbegavala bol u životu? A postigla si samo to da si ostala sama, odvojena od života i ljudi, pretvarajući se da problemi ne postoje ako ih ti više ne budeš registrovala.. zavukla si se u kuću pod izgovorom da imaš mir i da možeš da budeš nesmetano kreativna. Tako si na najpotpuniji način izdala sebe jer si se pomirila sa uverenjem da tebe niko neće voleti , da to tebi nikada neće da se desi, i da ti to nije ni potrebno i sve si to nabila duboko u podsvest ispod te svoje smirenosti. Hladna i nedodirljiva Natalija je toliko dominantna da istinska Natalija nema šanse da izađe na površinu.. a i zašto bi izlazila kad ne ume da se kontroliše, kad je danas pokazala koliko je nenormalna, besna i ljuta. Takvoj nema mesta u ovome svetu, to DOBRE DEVOJKE NE RADE. Nema opravdanja za takvo ponašanja.
" Koliko vas postoji u meni ? Koja je prava? Ko sam ja , stvarno? Ko sam bila, ako je ovo od malopre prava Natalija? I uopšte mi se ne dopada... Ja sam prevarena, ceo moj život je predstava koju sam igrala da bi nekom drugom bila po volji... pa nije ni čudo što je prava Natalija oooonoliko besna i ogorčena, ona se nije rvala s policajcem, on je izgubio svoj lik kako je Natalijin bes rastao, i pretvarao se u bezobličnu masu nepravdi i povreda koje je ona pretrpela u svom životu..Na njih je onako siktala i bljuvala otrovne i pogubne reči, njeno lice izobličila je nemoć koja se skupljala svih ovih godina življenja ispod maske DOBRE DEVOJKE.
Ona je očajnički želela ljubav, nekoga ko će je spasiti od sebe same, ali je isto tako odgurnula od sebe svakog ko je prema njoj pokazao emociju, podsvesno je smatrala da nije vredna ljubavi, jer nije bila dobra mala devojčica da bi to zaslužila. Ta mala devojčica u njoj nikada nije dobila ljubavi na onaj način kako je njoj bilo potrebno, uvek je morala to da zaslužuje, i nikad nije bila dovoljno dobra, živela je u večitom strahu i panici da neće dobiti osmeh za laku noć, da je neće poslati u krevet u pola osam posle crtanog filma i ugasiti svetlo. Za to malo vremena posle pola osam morala je da bude dobra celog dana i zasluži društvo i odlazak na spavanje pola sata kasnije.. sve je morala da zaslužuje, njeno detinjstvo nije bilo bezbrižno, bilo je puno napetosti i straha. Takva preplašena i nesigurna vremenom je ubila u sebi potrebu za ljubavlju, jer nije mogla da podnese neizvesnost i razočarenje kad bi dobila kaznu ili prekor umesto poljupca ili zagrljaja... Zatvorila se i živela u sterilnom vakumu posvećena svojim slikama iz kojih je izbijalo sve to što je nosila duboko zakopano u njoj... Bila je užasnuta spoznajom svog najsvežijeg izdanja. Kako da nastavi da živi, kad je izdala samu sebe, izgubila poverenje u sebe.. šta je sledeće mogla da očekuje, kakvu novu provalu besa i agresije o kojima nije imala predstave da ih nosi u sebi. Još uvek nije svesna svega, vraćala je sekvence ponovo i ponovo...njeno disanje je postalo ujednačeno, jecaji su konačno utihnuli, i nos joj je postao prohodan... a onda ju je potpuno iscrpljenu preuzeo san...
Slutila je da to nosi u sebi, i plašila se da bi to neko mogao naslutiti ili otkriti... između nje i Maksimilijana je ostao zid koji je sve to zaklanjao, zid koji je on osetio i koji mu nije dozvoljavao da joj potpuno priđe. Njeni najbolji prijatelji bili su vilenjaci. Ona je bila odsečena od sveta, u svom začaranom svetu naslikanog od bola i glaziranog bojama smirenja. Osećajući da nije vredna ljubavi, pokušala je da razvija ljubav prema samoj sebi, ali se urušila ovim postupkom jer ona koja se pokazala nije bila dostojna ljubavi, a sve vreme je boravila u njoj... dobro je onda što je uspela da otera Maksimilijana, da je ne bi i on poznao u tom svetlu. Njegovoj ljubavi odgovarala bi jedino čista i čedna Natalija koja je odavno netragom nestala. Njena čednost uništena je u nemilom događaju iz detinjstva za koji nikad nije dobila utehu jer nikome nije smela da uopšte kaže o tome. Celog života nosila je balast . Sinulo je koga je mrzela sve vreme. Mrzela je svog oca koji nije bio pored nje da je zaštiti kad je njoj bilo potrebno, istovremeno nije smela da rizikuje da izgubi njegovu ljubav time što bi mu rekla šta se desilo. Krug je bio zatvoren i začaran, vrtela se u njemu čitavog života. Procenjivala i kažnjavala samu sebe, žudela za ljubavlju i plašila se odbijanja jer je duboko u duši smatrala da nije dostojna ljubavi i da će je svako sigurno odbiti i odbaciti ako mu otvori svoje srce. Branila se hladnoćom i nedodirljivošću, bila je posebna i niko joj nije bio ravan. Propustila je čitav svoj život.
Ustala je i pogledala se u ogledalo. Nije joj se dopalo ono što je videla, ali to je bio njen odraz.. to je bila ona...
Natalija je bila ubeđena da će zadržati naklonost Maksimilijana jedino ako bude bila najbolja u svemu, ako bude napravila najbolju pitu s jabukama, ako bude napisala najbolju priču, ako bude najlepša , ako njene slike budu fascinantne, ako prođe sve njegove testove, a takmičila se s fantomima koji su postojali samo u njenoj glavi.... ne znajući jer sama nije bila sigurna u sebe, da je već najbolja u tome što je njoj bitno i da je već odavno imala njegovu pažnju i naklonost. Pojavljivao se i nestajao iz njenog života u nepravilnim vremenskim razmacima.
Morala je da prizna da je u svoj život ponovo bila privukla nekog ko neće moći da bude s njom, nekog od koga neće moći da dobije ljubav, jer nije bila spremna da se otvori potupuno i da daje svoju toplinu i osećaje bez garancije da je to njemu potrebno i da on to hoće. Istovremeno je očekivala od njega da je voli i da ispunjava njene potrebe za sigurnošću i izvesnošću, onim što nije nosila u sebi.. sama se osećala nesigurno i nezaštićeno i očekivala od njega zaštitu. Živela je oblepljena zabludama i ponavljala greške da bi imala prilike da detektuje svoje osećaje i svoje probleme, ali joj nije uspevalo, jer su putevi bili neprepoznatiljivi, velovi tajni teški i sputavajući, u životu je sticala gomilu beskorisnih znanja, u školi se to od čega je zavisio njen život, nije učilo , a u kući u kojoj je odrasala se o tome nije govorilo.... putevi izlaza vodili su duboko u prošlost, sećanja su bila zamagljena i skrivena, Natalija je zakopavala svaki svoj neuspeh, nezadovoljstvo i razočarenje jer nije mogla da podnese, naučila je da guta svoje osećaje, da ih ne vidi i ne oseća, prosto je promenila agregatno stanje i postala neprohodna za svoje sopstvene osećaje jer nije poznavala njihove kodove, nisu bili u skladu sa onim što se od nje očekivalo da bi bila primećena i pohvaljena kao mala, morala je da bude dobra i da sve zasluži, da bude odlična i da sve pojede iz tanjira, čak i kad su tamo bile servirani nejestivei rastresiti kuvani komadi mesa ili povrća groznog mirisa i boje. Od otužnog ukusa joj se ponekad povraćalo ali je morala da bude dobra, i sve te stvari koje nije mogla da prespoji na njoj razumljiv način, ona je gurala duboko, duboko u sebe... put do ljubavi bio je mukotrpan, i često nije uspevala da sakupi dovoljno poena da bi dobila svoje redovno sledovanje na kašičicu, pa je morala da se nosi sa bolom koji je pratio to uskraćivanje, svakog dana i svakog dana i svakog dana ... bilo je sve više sitnih povreda za zakopavanje, dok više nije bilo mesta, onda je Natalija morala da postane neko drugi, ko bi lakše dobio ono što je njoj trebalo... u međuvremenu od tolikog pritiska, napetosti je i zaboravila šta je to uopšte htela i šta joj je bilo potrebno, vremenom a da nije ni primetila postala je porcelanska lutka. Bezizražajno lice ukočenog osmeha, za svaki slučaj, koji je maskirao njenu bezosećajnost i prazni uplašeni pogled, bio je blokirani prolaz u njenu unutrašnjost, u njeno istinsko ja, njeno biće i dušu.
U svoj život privukla je poslednji put, pred razrešenje, identiču mušku lutku od porcelana. Identično ogorčeno i povređeno dete u liku plećatog i snažnog muškarca koji je svoju veličinu i snagu demonstrirao vozeći motor i prkoseći zakonima fizike tom svojom opasnom igračkom...
Vrzino kolo, ćorsokak, malodušnost ili slom, usponi, padovi,sigurna i ponovo nesigurna, spirala neizvesnosti...
Dugo je razmišljala čime bi mogla sebi da ugodi ili bar na kratko pobegne od svega..i odlučila na prečac da ode na more.. Odabrala je jednu od ponuda u poslednji čas , jer je takva i njena odluka bila i obrela se na jednom od Grčkih ostrva u kući okruženoj borovima i maslinama nadomak plaže.
Sveža i odmorna Natalija je izašla rano, tog svog prvog jutra, iz hotelske sobe i krenula plažom između gusto poređanih ležaljki kojih je bilo više praznih nego zauzetih jer je bio već septembar. Bila je u potrazi za mirnim mestom gde bi mogla da se prepusti Suncu i šumu talasa, ali ga nije bilo na plaži... jer svaka plaža ima neko dete koje nikako neće da bude tamo gde ga teraju roditelji, glasnog učitelja i učenika plivanja, koketu u toplesu na dušeku koju frustrira "izgorela" guza preko linije tanga kostima, ali i dalje prkosi upozorenjima sa etikete losiona za sunčanje, par sredovečnih veslih brbljivaca koji pričaju sa svakim posetiocem plaže koji se nađe u njihovoj blizini i sa kojim su odmah na ti i kao da su prve komšije, aktivne odmarače koji vazda nešto dobacuju po plaži, nenamerno razbacujući pesak i svoje rekvizite po ispruženima i netom namazanim ljudima na plaži, prodavce torbare s nemogućom ponudom satova i drangulija, očajne konobare koji sve to moraju da preskaču i uslužuju lenje izvoljevajuće goste, zavodnice amaterke koje neprestano proveravaju da li ih neko posmatra i kako im stoji kupaći i gomilu ostalih koji ili blenu ili škilje i dosađuju se, jer nisu navikli da ne rade ništa, i jedino o čemu misle je flaša piva i s kim je popiti, ako su pošli porodično a svako bi na svoju stranu...
Natalija je hodajući linijom na kojoj se more valja s peskom došla do betonskog keja i krenula do poslednje prazne klupe i pretvorila je u ležaljku za sunčanje. Skinula se i udobno opružila preko frotira na klupi, zatvorila oči i prepustila sunčevim zracima razmišljajući o telefonu koji joj se pokvario prethodne večeri, bila je odsečena od bliskog dela sveta, nije imala predstavu o vremenu, i pitala se da li je pristojno tako zaposesti klupu na keju, ali bila je među nepoznatim svetom i nije se mnogo uzbuđivala oko toga, klošari ionako ne leže na klupama u kupaćim kostimima... na kraju krajeva, letovanja i služe za takve neuobičajene stvari...
"Vrati se Natalija! Budi ovde! OSETI SVE OKO SEBE ! Toplotu Sunca na koži, šum talasa koji su ujednačeno udarali u peščanu obalu valjajući čegrtavo oble kamenčiće. Oseti miris mora i borova." - govorila je sama sebi. Čula je delove razgovora na različitim jezicima koji su dopirali do nje. Jedan melodični nerazumljivi glas se izdvojio. Natalija je žmurila i osluškivala.
" Ovo je molitva ! " - pomislila je. Pomerila je skupljena kolena u stranu i kroz trepavice se zagledala u pravcu susedne klupe. Na klupi je sedela žena i čitala iz molitvenika. Držala je knjižicu sa srebrnim krstom na crnim koricama , okrenuta prema Suncu iznad zaliva i predano naglas čitala kao da je sama u vasioni. Šum talasa prigušivao je njenu predstavu ostalim posetiocima plaže.
Natalija je zažmurila i prepustila se glasu koji je do nje dopirao i koji nije razumela. Otvorila je srce i slušala srcem. Čitanje se pretvorilo u pevanje duhovne pesme.
- OTVORI SE ZA ČUDA I ČUDA ĆE SE DEŠAVATI ! - pročitala je u knjizi koju je ponela sa sobom i čitala prethodne noći pred spavanje ... Nije mogla da veruje svojim ušima... slušala je ženu koja je predano pevala osećajnim glasom koji se gubio u šumu vetra i talasa, ali je Natalija razgovetno čula jer je njena klupa bila na par metara od susedne sa koje je dopirala pesma ... Nataliji su potekle suze kroz zatvorene trepavice, i grlo joj se steglo.. PRIVATE SESION WITH AN ANGEL !!!
" Knjige i tekstovi me pronalaze, sada me je pronašla i molitva na jeziku koji nisam razumela, čije se značenje prenosilo samo blagošću glasa iz koga je izbijala zahvalnost koju je emitovala ta žena, starija žena, bakica sa naočarima... Natalija je osetila u njoj devojčicu koja je pevala requiem svojim neostvarenim snovima. Njen život se odmotavao prateći stihove iz knjižice koje je svojim melodičnim glasom bojila. Zahvalna što prisustvuje savršenstvu prirode, morskoj obali, talasima, Suncu, odblesku s vode, zaljubljenim parovima koji su povremeno prolazili pored njih dve, potpuno nesvesni onoga što se dešavalo..Njen život je mrvica u odnosu na večnost u kojoj priroda traje. Natalija je osećala da ne sme ničim da prekine taj sveti momenat, ali nije mogla da odoli da ne izvuče fotoaparat iz torbe i sačuva objektivom taj neponovoljivi prizor . Neprimetno i nečujno škljocnula je jedan snimak nasumice, žaleći što nema kameru.. Spustila je fotoaparat na stomak i vratila se u zemlju budnih snova. Bakica je i dalje pevala povremeno pročistivši grlo i nije se osvrtala oko sebe.
Koliko je prostran trenutak? Šta sve Natalija treba da se pita u takvom trenutku. Pokušala je da uđe u prostor između misli i prepustila se ponovo glasu koji je dopirao do nje.. Nataliji se činilo da je bakica pravila ozbiljnu rekapitulaciju svog života ... ona sam nije imala nikakvih pitanja niti zaključke.. Glas je utihnuo.
Natalija je otvorila oči. Bakica je sklopila svoju knjižicu i skinula naočare i obrisala oči. Pogled joj se susreo s Natalijinim.
Trenutak ili dodir večnosti ?
Natalija je mislila kako da se zahvali istovremeno se osećala kao nezvani gost.. ali stege su bile prečvrste. Nije se pokrenula. Zažmurila je trudeći se da smisli nešto prigodno ali nenametljivo... Kad je pogledala bakice više nije bilo na klupi. Natalija se podigla i sela na klupu i pogledom pretraživala kej i plažu. Bakice nije nigde bilo...
- Prviate sesion with an angel ..- mora da je to - Svaki dan treba da bude proslava ostatka života, moraš da budeš zaljubljena u život, da ga voliš snagom žeđi ! - Natalija je bila svesna da je na to mesto došla da bi konačno razmrsila čvorove iz prošlosti, da bi bila oruđe oproštaja i u potrazi za znakom ... nekim sigurnim znakom da On čuje njene misli. Ophrvao je strah da nikad neće imati ono što želi, da su njene želje nerealne, da ne ume da uobliči svoje molitve i da je On neće razumeti... Od čega zavisi taj okrutni ples ? Zašto se strah i neizvesnost tako jasno oseća a ljubav je neuhvatljiva? Zašto je u životu uvek snalazilo nešto što nije želela ? Je li to ključ ? Osloboditi se želja, jer On vrlo dobro zna koje su, i svojim varijantama za realizaciju ga samo ometamo u delovanju... Zar nije baš plaža mesto gde se vidi Njegovo delo koje nismo tražili, i upravo zato je tako savršeno... U Natalijinoj glavi misli su se rojile.. Dozvoljavala je da se na nju obrušava ljudska bezobzirnost zdušno dodavajući niti svoje nejasne krivice u to tkanje... Blještavilo plaže , božanstveni prizor pred njenim očima, upravo doživljeno neverovatno iskustvo, nagonili su je u neko gotovo svečano raspoloženje.. htela je i ona da konačno ispere svoju dušu i prebirala po sećanju šta sve ima da oprosti .. i sa čuđenjem ustanovila da ne može da se seti.... šta je još ostalo da oprašta i sebi i drugima, ostala je samo zahvalnost što je živa i postoji, što prisustvuje magiji morske obale. ...
Ipak nije bila mirna... uporno je tražila znakove da se tajnim jezikom slučajnosti sporazme sa silama koje su vukle konce njenog života..i kao da joj upravo doživljeno nije bilo dovoljno, istrajavala je u cenjkanju...
-" Ako me voli onda nek ... " - mučila se i nije umela da smisli šta bi je uverilo...
... "Daj mi znak !!! Daj mi neki znak, što si takav !!
Daaa !!! Ako me voli nek se pojave delfini !!! "
Čula je priču o delfinima koji su povremeno ulazili u zaliv plivajući u paru... ali je vodeno prostranstvo bilo ogromno a samim tim i šanse da se oni stvarno i vide , bile vrlo male... Natalija je primetila da se leptiri javljaju povremeno, skoro kao da prate tok njenih misli, potvrđujući njene odluke ili odgovarajući na njena neizgovorena pitanja kad bi bila negde napolju ... i razmišljala o Maksimilijanu...
Povremeno bi se setila te svoje pogodbe narednih dana i pretraživala pogledom zaliv, ali ništa se nije dešavalo... češće bi zaboravila na delfine nego što ih je očekivala..
Otišla je prilično daleko od G. Njega, a da li je ? Bila je s Njim skoro sve vreme, preispitujući bespomoćno svoje osećaje. Zamišljala kako mu izjavljuje ljubav ... motala taj scenario tražeći slabe tačke... morali bi da budu na pijaci sa brdom crvene paprike između njih, i tada bi mu rekla
" Volim te, odlučila sam da mi nije potrebna tvoja dozvola za to, i ti ne moraš da uradiš ništa povodom ovoga što sam rekla, jer prosto te volim, takvog kakav si, i svaki dan proveden s tobom je praznik posvećen proslavi ostatka života... " Dozvoljavala je da se ta recitacija razbije o stene prateći morski talas... koji je trajao kao i njena uverenost da je konačno sigurna da ga voli i da bi smela tako nešto da izusti ...
Odustala je i zaboravila na delfine...
Poslednjeg dana boravka na ostrvu, spakovala se i izašla na kej da provede poslednje sate na Suncu pred polazak.. odsutno je zurila u more, prebirajući tople utiske o boravku u tom ribarskom selu... I DELFINI SU SE POJAVILI .. u paru su izranjali iz vode i u lukovima sekli talase ponovo zaranjajući toliko blizu da je Nataliji zastao dah ! Pojavili su se kad je konačno prestala da se nada da će ih videti... Poskočila je i pratila ih pogledom sve dok nisu skoro nestali na drugom kraju zaliva..
"Neverovatno ? "
- Zašto ona misli da mora da završi svoju priču ? - pitao je Urijel svog providnog druga ,Natalijinog vernog pratioca...
Natalija je bila u gradu, obilazeći prodavnice u uobičajenoj nabavci, bila je gužva na ulicama i u radnjama u to subotnje prepodne.
Preslišavala se tako da li je kupila sve što joj je bilo potrebno idući ulicom i vukući svoju veliku torbu sa točkićima, jer se uvek promakne po neka neophodna sitnica za koju bi morala ponovo da izlazi do grada kad to bude otkrila. U tom razmišljanju prelazila je ulicu, izdresirano gledajući levo i desno, i ukopala se u mestu na sred ulice od reskog i prodornog zvuka pištaljke za koji u prvi mah nije mogla da odredi iz kog pravca dolazi. Približavao joj se automobil, i ona je nastavila u pravcu u kome je pošla .
- Gospođo, stanite smesta ! - čula je kako neko viče za njom. Okrenula se i videla policajca kako žuri u njenom pravcu .
- Meni kažete? - pitala je .
- Da, Vama kažem, isprave molim. -
- Kakve isprave? Vozačku možda? Pešačku dozvolu? -
- Ličnu kartu, gospođo, prešli ste ulicu na mestu bez pešačkog prelaza i napravili saobraćajni prekršaj, sada ćete morati da platite kaznu .-
- Šta ? -
- Kazna za prekršaj je 5 000 dinara, ličnu kartu molim ! -
- Šalite se? - nesigurno je pitala Natalija i osvrtala se levo desno, tražeći zaštitu od ovog razbojnika. Ali bivalo joj je jasno da se neće tako lako izvući, jer je saobraćajac uzeo u postupak, čim joj traži isprave.
- Pa ja ovde prelazim ulicu od kad znam za sebe, i kad bi trebalo za svaki prelazak da platim po pet hiljada, morala bi da prodam sve što imam da isplatim kazne. Po kom zakonu sad to treba da platim?
- Po novom Zakonu o saobraćaju, i ne ometajte postupak molim, još mi niste dali ličnu kartu, treba li da vas vodim u policijsku stanicu?
- Nemam ličnu kartu, ne nosim je baš uvek sa sobom, šta ti je čoveče? Rekoh ti da ovde stalno prolazim, i baš sad tebi treba da dam pet hiljada, znaš li kolko košta ovo što imam u torbi, znaš li ti koliko je to pet hiljada?
- Gospođo ne raspravljajte se samnom, napravili ste prekršaj imamo dokumentovano na snimku i pokrenut je postupak ...-
- Kakav bre snimak ? Ko me je snimio ? -
- Koleginica - Natalija je videla kako im prilazi policajka noseći digitalni aparat koji je vrtela kao torbicu na lančiću.... Osetila je kako joj krv navire u lice i raste bes.
- Slikali ste me ? I sad mi nema druge nego da vam platim ili da idem u zatvor ili da mi zaplenite kuću jer sam prešla ulicu ? O Nemanjići, prevrćete li se u grobu, Silni Dušane vidiš li me s nebesa ? Drumski razbojnici postadoše državni činovnici...-
- Ne prenemažite se gospođo , ISPRAVE, poslednji put vam kažem !
- Jel si ti gluv, rekoh da nemam isprave, a nemam ni vremena da se natežem s vama, ostavite me na miru..
- Pođite s nama u stanicu -
- Neću s vama nigde da pođem, NE MOŽEŠ DA ME HAPSIŠ ZATO ŠTO SAM PREŠLA ULICU, EEEJ!! DA LI SI TI NORMALAN, DEČKO, DA LI SI SVESTAN ŠTA RADIŠ ? GDE SU MOJA USTAVNA PRAVA I SLOBODE, JEL SI ČUO ZA DOSTOJANSTVO LJUDSKO, ŠTA STE ME SPOPALI. PREŠLA SAM ULICU, NISAM UBILA ČOVEKA.. ZNATE LI ŠTA VAM SE VALJA PO ULICAMA, A VI STE MENE NAŠLI ? -
Policajac je preko radio stanice pozvao kola i pojačanje, koji su se za par minuta stvorili pored Natalije i onda je ona totalno izgubila kontrolu, vikala je i vređala, otimala se i psovala nemilosrdne policajce koji su je vukli da bi je strpali u policijski auto.. Njena torba s točkićima se prevrnula i iz nje su se ulicom kotrljali krompiri i glavice luka. Ljudi su zastajkivali oko lica mesta, i s čuđenjem gledali šta se dešava, pitali se šta je ta žena napravila kad se rvala s policijom.. Natalijino vrištanje pretvorilo se u histeriju, plakala je i otimala se toliko da ni dva policajca i njihova koleginica nisu mogli da je savladaju. Glibila se sve više i više u prekršaje i ometanje policije na dužnosti, vređala ih i državu koja ih je plaćala da pljačkaju narod na ulicama i pominjala svaku nepravdu koje je mogla da se seti u tom nemogućem trenutku. Oni nisu imali namere da odustanu a ona nije htela da se preda. Trajalo je to već suviše dugo, dok se nije oglasila radio stanica jednog od policajaca..
- U redu, razumeo sam..... Slobodni ste gospođo -
- Šta si reko ? Ti ćeš da mi kažeš da sam slobodna! Od čega sam slobodna, od takvih skotova kao što si ti ? - nastavljala je da divlja Natalija ..
- Oslobođeni ste postupka, i nemojte više ovde da prelazite ulicu. Ajdemo- rekao je u pravcu kolega, vidno srećan što se nemili događaj okončao pozivom komandira milicije da ipak puste Nataliju..
Neko je dojavio šta se dešava, i u eri mobilnih telefona, Natalija je brzo bila pošteđena procedure u policiji i snošenja odgovornosti za svoje ponašanje... Policajci su se potrpali u auto, i odvezli sa raskrsnice. Ljudi su se razilazili, a Natalija slomljeno sedela na ivičnjaku, na koji se spustila kao bačena vreća cementa...Nije mogla da se povrati od incidenta, od same sebe, samo je tupo sedela kao da se ništa oko nje ne dešava. Neko joj je približio polupraznu torbu i ubrzo je ostala sama. Shvatila je da mora da ustane i ode odatle, jer je sedeći tako na pločniku delovala kao kompletni ludak. Da ustane i pođe sprečavala je upravo ta misao - da se ponela kao totalno luda. Pitala se , bez odgovora odakle je pokuljao toooliki bes iz nje. Policajac je jeste iznervirao svojim besmislenim zahtevima, ali zar ljudi ne voze kola sa uredno upaljenim svetlima po danu, bez roptanja ko da je to najnormalnija stvar na svetu. Jeste postojala nesrazmera između njenog prestupa i reakcije policajca i propisane kazne za taj slučaj, ali ono što je Natalija uradila prevazilazi sve to zajedno. Preterala je u izlivu svog besa i to ne malo. Da se nastavilo imala je osećaj da je mogla da ga zadavi golim rukama. Koja je to sila gonila na takvo ponašanje, a očigledno je bilo da je time samo sebe ugrožavala sve više i više, bez šanse da sama prekine s tim. Misteriozni poziv verovatno duguje svom praznom dosijeu u policiji, ili nekom poštenom čoveku koji je prijavio zulum na ulicama pa se glavešina policije sažalio na sluđenu ženu, ali će najverovatnije zbog toga morati da iskaže zahvalnost u nekom upozoravajućem razgovoru kad se bude ukazala prilika,, i opet će ona da bude naribana za nešto što nije kriva...Osećala se prljavo i bila je zgrožena samom sobom, razočarana je shvatila da je sve vreme živela u zabludi da je raskrstila sa svojim rezerovarom bola, tako što je plakala danima i danima, opraštala sve čega bi se setila i sebi i drugima, boravila u prirodi i punila svoju svest prizorima koji su oplemenjivali njenu dušu, umivala se izvorskom vodom i molila da voda ispere svu prljavštinu koju je nosila u sebi.. verovala je da je čista i smirena, da može da se kontroliše i da je sve u najboljem redu.. Polako se podigla jer je osećala kako leđa počinju da joj trnu... povukla svoju torbu i krenula prema brdu i kući. Putem je vraćala scene i ubrzavala korak.. Zadihana i umorna, skoro je utrčala u dvorište..tražeći ključ po prepunoj torbi.. što je dodatno odlagalo trenutak kad će ući u kuću i osetiti sigurnost. Konačno je tresnula vrata za sobom, bacila torbe na patos i bacila se na krevet u dnevnoj sobi. Zaplakala je ponovo, ispuštajući glasne jecaje, ridala i udarala pesnicama o jastuk koji je prebacila preko kolena ...
- MRZIM TE !!! MRZIM TE !!! MRZIM TE!!!
Ponavljala je to, dok nije osetila bol u slepoočnicama, i da se guši od sluzi u grlu i nosu, oči su je pekle i više nije imala suza.. Samo se bespomoćno strovalila na krevet i nepomično ležala... U glavi joj je bubnjalo ...
-Koga toliko mrziš Natalija ? Gde je nestala maska sigurnosti i smirenosti koju si izgradila u poslednjih par godina? Jesi li oduvek živela pod maskom mirnoće kojom si izbegavala bol u životu? A postigla si samo to da si ostala sama, odvojena od života i ljudi, pretvarajući se da problemi ne postoje ako ih ti više ne budeš registrovala.. zavukla si se u kuću pod izgovorom da imaš mir i da možeš da budeš nesmetano kreativna. Tako si na najpotpuniji način izdala sebe jer si se pomirila sa uverenjem da tebe niko neće voleti , da to tebi nikada neće da se desi, i da ti to nije ni potrebno i sve si to nabila duboko u podsvest ispod te svoje smirenosti. Hladna i nedodirljiva Natalija je toliko dominantna da istinska Natalija nema šanse da izađe na površinu.. a i zašto bi izlazila kad ne ume da se kontroliše, kad je danas pokazala koliko je nenormalna, besna i ljuta. Takvoj nema mesta u ovome svetu, to DOBRE DEVOJKE NE RADE. Nema opravdanja za takvo ponašanja.
" Koliko vas postoji u meni ? Koja je prava? Ko sam ja , stvarno? Ko sam bila, ako je ovo od malopre prava Natalija? I uopšte mi se ne dopada... Ja sam prevarena, ceo moj život je predstava koju sam igrala da bi nekom drugom bila po volji... pa nije ni čudo što je prava Natalija oooonoliko besna i ogorčena, ona se nije rvala s policajcem, on je izgubio svoj lik kako je Natalijin bes rastao, i pretvarao se u bezobličnu masu nepravdi i povreda koje je ona pretrpela u svom životu..Na njih je onako siktala i bljuvala otrovne i pogubne reči, njeno lice izobličila je nemoć koja se skupljala svih ovih godina življenja ispod maske DOBRE DEVOJKE.
Ona je očajnički želela ljubav, nekoga ko će je spasiti od sebe same, ali je isto tako odgurnula od sebe svakog ko je prema njoj pokazao emociju, podsvesno je smatrala da nije vredna ljubavi, jer nije bila dobra mala devojčica da bi to zaslužila. Ta mala devojčica u njoj nikada nije dobila ljubavi na onaj način kako je njoj bilo potrebno, uvek je morala to da zaslužuje, i nikad nije bila dovoljno dobra, živela je u večitom strahu i panici da neće dobiti osmeh za laku noć, da je neće poslati u krevet u pola osam posle crtanog filma i ugasiti svetlo. Za to malo vremena posle pola osam morala je da bude dobra celog dana i zasluži društvo i odlazak na spavanje pola sata kasnije.. sve je morala da zaslužuje, njeno detinjstvo nije bilo bezbrižno, bilo je puno napetosti i straha. Takva preplašena i nesigurna vremenom je ubila u sebi potrebu za ljubavlju, jer nije mogla da podnese neizvesnost i razočarenje kad bi dobila kaznu ili prekor umesto poljupca ili zagrljaja... Zatvorila se i živela u sterilnom vakumu posvećena svojim slikama iz kojih je izbijalo sve to što je nosila duboko zakopano u njoj... Bila je užasnuta spoznajom svog najsvežijeg izdanja. Kako da nastavi da živi, kad je izdala samu sebe, izgubila poverenje u sebe.. šta je sledeće mogla da očekuje, kakvu novu provalu besa i agresije o kojima nije imala predstave da ih nosi u sebi. Još uvek nije svesna svega, vraćala je sekvence ponovo i ponovo...njeno disanje je postalo ujednačeno, jecaji su konačno utihnuli, i nos joj je postao prohodan... a onda ju je potpuno iscrpljenu preuzeo san...
Slutila je da to nosi u sebi, i plašila se da bi to neko mogao naslutiti ili otkriti... između nje i Maksimilijana je ostao zid koji je sve to zaklanjao, zid koji je on osetio i koji mu nije dozvoljavao da joj potpuno priđe. Njeni najbolji prijatelji bili su vilenjaci. Ona je bila odsečena od sveta, u svom začaranom svetu naslikanog od bola i glaziranog bojama smirenja. Osećajući da nije vredna ljubavi, pokušala je da razvija ljubav prema samoj sebi, ali se urušila ovim postupkom jer ona koja se pokazala nije bila dostojna ljubavi, a sve vreme je boravila u njoj... dobro je onda što je uspela da otera Maksimilijana, da je ne bi i on poznao u tom svetlu. Njegovoj ljubavi odgovarala bi jedino čista i čedna Natalija koja je odavno netragom nestala. Njena čednost uništena je u nemilom događaju iz detinjstva za koji nikad nije dobila utehu jer nikome nije smela da uopšte kaže o tome. Celog života nosila je balast . Sinulo je koga je mrzela sve vreme. Mrzela je svog oca koji nije bio pored nje da je zaštiti kad je njoj bilo potrebno, istovremeno nije smela da rizikuje da izgubi njegovu ljubav time što bi mu rekla šta se desilo. Krug je bio zatvoren i začaran, vrtela se u njemu čitavog života. Procenjivala i kažnjavala samu sebe, žudela za ljubavlju i plašila se odbijanja jer je duboko u duši smatrala da nije dostojna ljubavi i da će je svako sigurno odbiti i odbaciti ako mu otvori svoje srce. Branila se hladnoćom i nedodirljivošću, bila je posebna i niko joj nije bio ravan. Propustila je čitav svoj život.
Ustala je i pogledala se u ogledalo. Nije joj se dopalo ono što je videla, ali to je bio njen odraz.. to je bila ona...
Natalija je bila ubeđena da će zadržati naklonost Maksimilijana jedino ako bude bila najbolja u svemu, ako bude napravila najbolju pitu s jabukama, ako bude napisala najbolju priču, ako bude najlepša , ako njene slike budu fascinantne, ako prođe sve njegove testove, a takmičila se s fantomima koji su postojali samo u njenoj glavi.... ne znajući jer sama nije bila sigurna u sebe, da je već najbolja u tome što je njoj bitno i da je već odavno imala njegovu pažnju i naklonost. Pojavljivao se i nestajao iz njenog života u nepravilnim vremenskim razmacima.
Morala je da prizna da je u svoj život ponovo bila privukla nekog ko neće moći da bude s njom, nekog od koga neće moći da dobije ljubav, jer nije bila spremna da se otvori potupuno i da daje svoju toplinu i osećaje bez garancije da je to njemu potrebno i da on to hoće. Istovremeno je očekivala od njega da je voli i da ispunjava njene potrebe za sigurnošću i izvesnošću, onim što nije nosila u sebi.. sama se osećala nesigurno i nezaštićeno i očekivala od njega zaštitu. Živela je oblepljena zabludama i ponavljala greške da bi imala prilike da detektuje svoje osećaje i svoje probleme, ali joj nije uspevalo, jer su putevi bili neprepoznatiljivi, velovi tajni teški i sputavajući, u životu je sticala gomilu beskorisnih znanja, u školi se to od čega je zavisio njen život, nije učilo , a u kući u kojoj je odrasala se o tome nije govorilo.... putevi izlaza vodili su duboko u prošlost, sećanja su bila zamagljena i skrivena, Natalija je zakopavala svaki svoj neuspeh, nezadovoljstvo i razočarenje jer nije mogla da podnese, naučila je da guta svoje osećaje, da ih ne vidi i ne oseća, prosto je promenila agregatno stanje i postala neprohodna za svoje sopstvene osećaje jer nije poznavala njihove kodove, nisu bili u skladu sa onim što se od nje očekivalo da bi bila primećena i pohvaljena kao mala, morala je da bude dobra i da sve zasluži, da bude odlična i da sve pojede iz tanjira, čak i kad su tamo bile servirani nejestivei rastresiti kuvani komadi mesa ili povrća groznog mirisa i boje. Od otužnog ukusa joj se ponekad povraćalo ali je morala da bude dobra, i sve te stvari koje nije mogla da prespoji na njoj razumljiv način, ona je gurala duboko, duboko u sebe... put do ljubavi bio je mukotrpan, i često nije uspevala da sakupi dovoljno poena da bi dobila svoje redovno sledovanje na kašičicu, pa je morala da se nosi sa bolom koji je pratio to uskraćivanje, svakog dana i svakog dana i svakog dana ... bilo je sve više sitnih povreda za zakopavanje, dok više nije bilo mesta, onda je Natalija morala da postane neko drugi, ko bi lakše dobio ono što je njoj trebalo... u međuvremenu od tolikog pritiska, napetosti je i zaboravila šta je to uopšte htela i šta joj je bilo potrebno, vremenom a da nije ni primetila postala je porcelanska lutka. Bezizražajno lice ukočenog osmeha, za svaki slučaj, koji je maskirao njenu bezosećajnost i prazni uplašeni pogled, bio je blokirani prolaz u njenu unutrašnjost, u njeno istinsko ja, njeno biće i dušu.
U svoj život privukla je poslednji put, pred razrešenje, identiču mušku lutku od porcelana. Identično ogorčeno i povređeno dete u liku plećatog i snažnog muškarca koji je svoju veličinu i snagu demonstrirao vozeći motor i prkoseći zakonima fizike tom svojom opasnom igračkom...
Vrzino kolo, ćorsokak, malodušnost ili slom, usponi, padovi,sigurna i ponovo nesigurna, spirala neizvesnosti...
Dugo je razmišljala čime bi mogla sebi da ugodi ili bar na kratko pobegne od svega..i odlučila na prečac da ode na more.. Odabrala je jednu od ponuda u poslednji čas , jer je takva i njena odluka bila i obrela se na jednom od Grčkih ostrva u kući okruženoj borovima i maslinama nadomak plaže.
Sveža i odmorna Natalija je izašla rano, tog svog prvog jutra, iz hotelske sobe i krenula plažom između gusto poređanih ležaljki kojih je bilo više praznih nego zauzetih jer je bio već septembar. Bila je u potrazi za mirnim mestom gde bi mogla da se prepusti Suncu i šumu talasa, ali ga nije bilo na plaži... jer svaka plaža ima neko dete koje nikako neće da bude tamo gde ga teraju roditelji, glasnog učitelja i učenika plivanja, koketu u toplesu na dušeku koju frustrira "izgorela" guza preko linije tanga kostima, ali i dalje prkosi upozorenjima sa etikete losiona za sunčanje, par sredovečnih veslih brbljivaca koji pričaju sa svakim posetiocem plaže koji se nađe u njihovoj blizini i sa kojim su odmah na ti i kao da su prve komšije, aktivne odmarače koji vazda nešto dobacuju po plaži, nenamerno razbacujući pesak i svoje rekvizite po ispruženima i netom namazanim ljudima na plaži, prodavce torbare s nemogućom ponudom satova i drangulija, očajne konobare koji sve to moraju da preskaču i uslužuju lenje izvoljevajuće goste, zavodnice amaterke koje neprestano proveravaju da li ih neko posmatra i kako im stoji kupaći i gomilu ostalih koji ili blenu ili škilje i dosađuju se, jer nisu navikli da ne rade ništa, i jedino o čemu misle je flaša piva i s kim je popiti, ako su pošli porodično a svako bi na svoju stranu...
Natalija je hodajući linijom na kojoj se more valja s peskom došla do betonskog keja i krenula do poslednje prazne klupe i pretvorila je u ležaljku za sunčanje. Skinula se i udobno opružila preko frotira na klupi, zatvorila oči i prepustila sunčevim zracima razmišljajući o telefonu koji joj se pokvario prethodne večeri, bila je odsečena od bliskog dela sveta, nije imala predstavu o vremenu, i pitala se da li je pristojno tako zaposesti klupu na keju, ali bila je među nepoznatim svetom i nije se mnogo uzbuđivala oko toga, klošari ionako ne leže na klupama u kupaćim kostimima... na kraju krajeva, letovanja i služe za takve neuobičajene stvari...
"Vrati se Natalija! Budi ovde! OSETI SVE OKO SEBE ! Toplotu Sunca na koži, šum talasa koji su ujednačeno udarali u peščanu obalu valjajući čegrtavo oble kamenčiće. Oseti miris mora i borova." - govorila je sama sebi. Čula je delove razgovora na različitim jezicima koji su dopirali do nje. Jedan melodični nerazumljivi glas se izdvojio. Natalija je žmurila i osluškivala.
" Ovo je molitva ! " - pomislila je. Pomerila je skupljena kolena u stranu i kroz trepavice se zagledala u pravcu susedne klupe. Na klupi je sedela žena i čitala iz molitvenika. Držala je knjižicu sa srebrnim krstom na crnim koricama , okrenuta prema Suncu iznad zaliva i predano naglas čitala kao da je sama u vasioni. Šum talasa prigušivao je njenu predstavu ostalim posetiocima plaže.
Natalija je zažmurila i prepustila se glasu koji je do nje dopirao i koji nije razumela. Otvorila je srce i slušala srcem. Čitanje se pretvorilo u pevanje duhovne pesme.
- OTVORI SE ZA ČUDA I ČUDA ĆE SE DEŠAVATI ! - pročitala je u knjizi koju je ponela sa sobom i čitala prethodne noći pred spavanje ... Nije mogla da veruje svojim ušima... slušala je ženu koja je predano pevala osećajnim glasom koji se gubio u šumu vetra i talasa, ali je Natalija razgovetno čula jer je njena klupa bila na par metara od susedne sa koje je dopirala pesma ... Nataliji su potekle suze kroz zatvorene trepavice, i grlo joj se steglo.. PRIVATE SESION WITH AN ANGEL !!!
" Knjige i tekstovi me pronalaze, sada me je pronašla i molitva na jeziku koji nisam razumela, čije se značenje prenosilo samo blagošću glasa iz koga je izbijala zahvalnost koju je emitovala ta žena, starija žena, bakica sa naočarima... Natalija je osetila u njoj devojčicu koja je pevala requiem svojim neostvarenim snovima. Njen život se odmotavao prateći stihove iz knjižice koje je svojim melodičnim glasom bojila. Zahvalna što prisustvuje savršenstvu prirode, morskoj obali, talasima, Suncu, odblesku s vode, zaljubljenim parovima koji su povremeno prolazili pored njih dve, potpuno nesvesni onoga što se dešavalo..Njen život je mrvica u odnosu na večnost u kojoj priroda traje. Natalija je osećala da ne sme ničim da prekine taj sveti momenat, ali nije mogla da odoli da ne izvuče fotoaparat iz torbe i sačuva objektivom taj neponovoljivi prizor . Neprimetno i nečujno škljocnula je jedan snimak nasumice, žaleći što nema kameru.. Spustila je fotoaparat na stomak i vratila se u zemlju budnih snova. Bakica je i dalje pevala povremeno pročistivši grlo i nije se osvrtala oko sebe.
Koliko je prostran trenutak? Šta sve Natalija treba da se pita u takvom trenutku. Pokušala je da uđe u prostor između misli i prepustila se ponovo glasu koji je dopirao do nje.. Nataliji se činilo da je bakica pravila ozbiljnu rekapitulaciju svog života ... ona sam nije imala nikakvih pitanja niti zaključke.. Glas je utihnuo.
Natalija je otvorila oči. Bakica je sklopila svoju knjižicu i skinula naočare i obrisala oči. Pogled joj se susreo s Natalijinim.
Trenutak ili dodir večnosti ?
Natalija je mislila kako da se zahvali istovremeno se osećala kao nezvani gost.. ali stege su bile prečvrste. Nije se pokrenula. Zažmurila je trudeći se da smisli nešto prigodno ali nenametljivo... Kad je pogledala bakice više nije bilo na klupi. Natalija se podigla i sela na klupu i pogledom pretraživala kej i plažu. Bakice nije nigde bilo...
- Prviate sesion with an angel ..- mora da je to - Svaki dan treba da bude proslava ostatka života, moraš da budeš zaljubljena u život, da ga voliš snagom žeđi ! - Natalija je bila svesna da je na to mesto došla da bi konačno razmrsila čvorove iz prošlosti, da bi bila oruđe oproštaja i u potrazi za znakom ... nekim sigurnim znakom da On čuje njene misli. Ophrvao je strah da nikad neće imati ono što želi, da su njene želje nerealne, da ne ume da uobliči svoje molitve i da je On neće razumeti... Od čega zavisi taj okrutni ples ? Zašto se strah i neizvesnost tako jasno oseća a ljubav je neuhvatljiva? Zašto je u životu uvek snalazilo nešto što nije želela ? Je li to ključ ? Osloboditi se želja, jer On vrlo dobro zna koje su, i svojim varijantama za realizaciju ga samo ometamo u delovanju... Zar nije baš plaža mesto gde se vidi Njegovo delo koje nismo tražili, i upravo zato je tako savršeno... U Natalijinoj glavi misli su se rojile.. Dozvoljavala je da se na nju obrušava ljudska bezobzirnost zdušno dodavajući niti svoje nejasne krivice u to tkanje... Blještavilo plaže , božanstveni prizor pred njenim očima, upravo doživljeno neverovatno iskustvo, nagonili su je u neko gotovo svečano raspoloženje.. htela je i ona da konačno ispere svoju dušu i prebirala po sećanju šta sve ima da oprosti .. i sa čuđenjem ustanovila da ne može da se seti.... šta je još ostalo da oprašta i sebi i drugima, ostala je samo zahvalnost što je živa i postoji, što prisustvuje magiji morske obale. ...
Ipak nije bila mirna... uporno je tražila znakove da se tajnim jezikom slučajnosti sporazme sa silama koje su vukle konce njenog života..i kao da joj upravo doživljeno nije bilo dovoljno, istrajavala je u cenjkanju...
-" Ako me voli onda nek ... " - mučila se i nije umela da smisli šta bi je uverilo...
... "Daj mi znak !!! Daj mi neki znak, što si takav !!
Daaa !!! Ako me voli nek se pojave delfini !!! "
Čula je priču o delfinima koji su povremeno ulazili u zaliv plivajući u paru... ali je vodeno prostranstvo bilo ogromno a samim tim i šanse da se oni stvarno i vide , bile vrlo male... Natalija je primetila da se leptiri javljaju povremeno, skoro kao da prate tok njenih misli, potvrđujući njene odluke ili odgovarajući na njena neizgovorena pitanja kad bi bila negde napolju ... i razmišljala o Maksimilijanu...
Povremeno bi se setila te svoje pogodbe narednih dana i pretraživala pogledom zaliv, ali ništa se nije dešavalo... češće bi zaboravila na delfine nego što ih je očekivala..
Otišla je prilično daleko od G. Njega, a da li je ? Bila je s Njim skoro sve vreme, preispitujući bespomoćno svoje osećaje. Zamišljala kako mu izjavljuje ljubav ... motala taj scenario tražeći slabe tačke... morali bi da budu na pijaci sa brdom crvene paprike između njih, i tada bi mu rekla
" Volim te, odlučila sam da mi nije potrebna tvoja dozvola za to, i ti ne moraš da uradiš ništa povodom ovoga što sam rekla, jer prosto te volim, takvog kakav si, i svaki dan proveden s tobom je praznik posvećen proslavi ostatka života... " Dozvoljavala je da se ta recitacija razbije o stene prateći morski talas... koji je trajao kao i njena uverenost da je konačno sigurna da ga voli i da bi smela tako nešto da izusti ...
Odustala je i zaboravila na delfine...
Poslednjeg dana boravka na ostrvu, spakovala se i izašla na kej da provede poslednje sate na Suncu pred polazak.. odsutno je zurila u more, prebirajući tople utiske o boravku u tom ribarskom selu... I DELFINI SU SE POJAVILI .. u paru su izranjali iz vode i u lukovima sekli talase ponovo zaranjajući toliko blizu da je Nataliji zastao dah ! Pojavili su se kad je konačno prestala da se nada da će ih videti... Poskočila je i pratila ih pogledom sve dok nisu skoro nestali na drugom kraju zaliva..
"Neverovatno ? "
- Zašto ona misli da mora da završi svoju priču ? - pitao je Urijel svog providnog druga ,Natalijinog vernog pratioca...
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
- RECI -
Matrona Čet Mar 22, 2012 10:05 am
- RECI -
Anu je probudio zvuk alarma...Glasno i bunovno je uzdahnula žaleći što izlazi iz sveta snova i jednom rukom plivala po podu i razbacanoj garderobi tražeći telefon da odloži povratak u crno-sivi svet... bar na deset minuta, do sledećeg oglašavanja digitalne melodije...Nedugo posle pritiska na taster telefona
našla se u žitnom polju,povijena do zemlje, sekla je klasje srpom i slagala na gomilice, osećala je kako joj znoj curi niz leđa i između grudi i kako je oštra lanena košulja grebe i pali po koži. Brisala je zarumenelo lice rukavom i otirala oštro osje koje se lepilo svuda po njoj. Sunce je već bilo visoko i nije bilo ni daška vetra. Uspravila se da otpije vode i polije se po licu i u trenu osetila nagon da se sakrije jer je začula gromoglasan topot kome nije u prvi mah mogla da odredi ni pravac odakle dolazi ni od čega dolazi. Stajala je u polju i okretala se panično oko sebe, držeći svoju košulju skupljenu u šaci na grudima, da joj srce ne bi iskočilo od straha. Vrisak joj je takođe bio zaglavljen u tom stisku, kad se pred njom propeo i nastavio da oko nje poskakuje konj, kojeg je obuzdavao nepoznati muškarac, navodeći ga da se vrti oko preplašene, zanemele žene.U tom divljačkom plesu, u nekom nekontrolisanom okretu spala mu je šubara i ukazala se neverovatna riđa kosa ... Zaustavio je konja, i pokazivao joj rukom da je dohvati... Ona je pokorno dohvatila tu skoro živu stvar sa zemlje, i otresajući je pružila mu jednom rukom, dok je drugom i dalje stezala razrez svoje lanene košulje, kao da joj je život od toga zavisio. Njene oči su se srele sa njegovim i njegov pogled ju je prožeo do kostiju.
Sledila se od straha i neizvesnosti. Pružio je ruku u zaletu da zgrabi šubaru, ali konj se propeo ponovo uz zastrašujući njisak ... Nešto slično otelo se i iz njenih grudi, ali se obrela u svom krevetu, unezvereno se pitajući gde se nalazi.. U realnost ju je vratio zvuk alarma sa mobilnog telefona, i ovaj put ga nije prekidala. Skočila je iz kreveta i nestala u kupatilu.Za par dana imala je ispit, jedan od poslednjih koje je razvlačila, jer nije imala tačnu viziju šta bi i gde bi mogla da radi, kad bude stekla diplomu. Senka beznađa pratila je verno svaki njen korak ...
Stesala se od svakog zvuka s mobilnog, jer je to najčešće značilo poziv za odlazak na posao. Izuzev toga, ponekad bi je pozvala mama, ali na kućni telefon koji je zvonio običnim zvonjavom, a koji se tako retko čuo. Bila je toliko sama i izolovana od društva u surovom gradu,da druge pozive nije primala, i nije mogla da razluči koji bi je zvuk zvona više bacao u depresiju ...
***
Miroslav je sedeo u sali za sastanke i krišom pogledavao u sat u moblnom telefonu. Osećao je kako mu telo trne i da više ne prati liniju razgovora koji se vodio za stolom. Bilo je kasno popodne. Obilni, nedavni ručak je tražio svoje, vukao ga je u stanje polusna iako je o tome samo mogao da sanja, jer se nalazio u sred važnih pregovora koje je vodio za svoju kompaniju sa Rusima. Devojka koja je prevodila bila je takođe iscrpljena i njen glas je osetno poprimao suvu promuklu notu. Ozbiljnu, neizvesnu i važnu atmosferu prekinuo je grohotan smeh koji se prolomio prostorijom, i koji se umnožavao i pojačavao kako su se pridruživali Ruski članovi pregovaračkog tima, kako je kome dopirao do svesti gaf devojke koja je prevodila, i kako je koji procenio da je dozvoljeno i čak poželjno podržati smeh velikog Gazde koji je predvodio tim i koji je lupio šakom o sto, čime je okončao poslovni deo sastanka. Komandovao je pokret i pogledom pozvao ostale da ga slede na putu do turskog kupatila i obaveznog dela pregovora za sve učesnike.
Miroslav se nevoljno obreo između raskalašno obnaženih i oznojenih članova Ruske delegacije i snebivljivih, svojih kolega oborenih pogleda obmotanih snežno belim frotirima oko pojasa. I sam je imao istovetnu "odeždu" i bilo mu je ne malo neprijatno, jer nije voleo odlazak u saune i javna kupatila, a pogotvo ne u vrele avgustovske dane. Nije bilo uobičajeno unošenje bilo čega u saunu sem peškira, tako da više nije imao predstavu o vremenu i samo je duboko uzdisao pitajući se šta mu sve ovo treba i gde su granice lojalnosti firmi. Mislio je o drugim stvarima posmatrajući oko sebe te plavooke ljude koji su žagorili i sporazumevali se više gestikulacijom sa ostalima iscrtavajući sklopljenim dlanovima u vazduhu nešto što je asociralo na ženske obline ... Smišljao je način kako da nestane s tog mesta, makar simulirajući napad slepog creva, kad se žamor utišao. Čulo se samo šuštanje tkanine koja je pratila sitne nervozne korake devojaka koje su ušle u prostoriju i sve istovremeno povukle kaiševe na svojim kimonima oslobodile svoja tela iz šarenog satena.
Miroslav je iz polutame i prikrajka posmatrao prizor širom otvorenih očiju shvatajući šta se dešava, kao i to da mu nema uzmicanja i izlaska sa tog mesta. Zvuci odobravanja i najprljavijih strasti širili su se prostorijom koja je postajala teskobna uprkos svojoj veličini i impozantnosti mermernih podova i klupa, titravom prigušenom sučesničkom osvetljenju. Sve devojke sem jedne su bile sparene nekom nedefinisanom silom sa članovima pregovaračkog tima. Devojaka je bilo tačno u broju, koliko i muškaraca. Miroslavu je sinulo da je devojka koja je gola stajala sama na sredini prostorije bila namenjena njemu. Okretala se oko sebe, pitajući se u čemu je greška, podižući napućene usne prema nosu, njuškala je vlažni vazduh oko sebe, i klimala glavom pozdravljajući gospodina Malera koji ju je pratio uživajući da joj podmetne nogu, gurne je silovito, natera da kaže nešto što nije nameravala,uzme joj ispred nosa njeno parče pite u pekari, sedne na njeno mesto u gradskom prevozu, ugasi joj zeleno svetlo na pešačkom... stalno su odmeravali snage i ovaj put je osećala njegovo prisustvo...
Miroslav je izronio iz polumraka, jer mu je postalo jasno da nema drugog puta. Stao je ispred Ane i gledao je u oči.
Ona je ustuknula i pošla rukom prema grudima, ali nije bilo košulje koju bi pokupila u stisku jer je prepoznala par očiju iz jutrošnjeg sna. U ruci je stezala kesicu s prezervativom i pružila je prema njemu . Osećala je da ovo neće biti uobičajeni "posao". Miroslav je bio premoren,frustriran i već dobrano besan na samog sebe što se nije usudio da izađe iz ovog nezamislivog vrzinog kola. Osećao je da bi mogao da eksplodira i da se u njemu budi nešto nalik životinji koja bi da rikne i uništi sve oko sebe. Prizor njene ispružene ruke delovao mu je kao "već viđeno" samo što je u toj drugoj već viđenoj slici držala krznenu kapu. Zgrabio je devojku za zglavak ruke, privukao ka sebi i promumlao :
- Reci - želim da me yebeš kao kučku !
Gledala ga je svojim zelenim očima, bez straha, jer je to za nju bilo "radno okruženje", bila je svesna da se klijentima ispunjavaju sve želje, i da se od nje očekuje da ne stvara probleme. Ćutala je. Miroslav je ponovio svoj zahtev i dalje je stežući za ruku, što je bivalo sve bolnije. Osećala je da to ne želi i nije mogla da izgovori.
- Ja mogu to da kažem, ako Vi to želite, ali ja se tako ne osećam. Zar ne mislite da je bolje da pređemo na "posao" ? - rekla je to i gurnula ga ka slobodnoj mermernoj klupi.
- Reci da si kučka! - Ponavljao je Miroslav kao tvrdoglavo dete
- Reci da želiš da te razbijem -
- Gospodine, Vi ćete to svakako učiniti, sve i da ja ne kažem ništa-
i krenula da obrađuje klijenta kako je nebrojeno puta do tada radila, uredno sačekavši da on "obuče" zaštitu.
Miroslav je prekinuo grubo je dohvativši za ruke, podigao i posadio sebi u krilo - Reci, ne izazivaj me, mogu da te nateram da to kažeš!! -
- Možete - kao uzgred, pomirljivo je rekla Ana i preuzela ritam odbijanja i privlačenja dva tela. Njeni sve jači uzdasi pratili su spajanje koje je postajalo sve silovitije. Miroslav je konačno zanemeo i nemoćno pokušavao da je prati, što je postajalo skoro nemoguće, jer je ona njega uzela i koristila ga kao stvar. Kako su njeni uzdasi postajali sve glasniji i pretvarali se u krikove koji su se prolamali prostorijom u mermeru, tako je oko njih zavladala gotovo grobna tišina, svi ostali su se umirili i posmatrali tu devojku koja se bestidno uvijala od zadovoljstva . Miroslav je krišom gledao oko sebe susrećući se sa pogledima iz kojih je kipela zavist i koji kao da su tražili reklamaciju svojih živih igrački, koje su takođe bile uhvaćene u nezamislive položaje i same zaprepašćeno gledale u Anu koja se u jednom trenutku propela kao da će u sledećem umreti, dopuštajući da je protrese slatki grč koji se razlivao njenim telom u talasima . Umirila se i pokušala da prati pokrete Miroslava kojih skoro da nije bilo. Shvatajući da ih svi i dalje gledaju, odglumio je ono što su očekivali, odgurnuo Anu sa sebe, i brzim korakom nestao iz prostorije. Ušao je u svlačionicu i obukao se najbrže što je mogao, kao da ga neko juri, izleteo iz zgrade na ulicu. Krenuo je panično niz ulicu i zaustavio taksi rekavši taksisti samo :
- Vozi - .... što dalje i što brže odavde - domislio je u sebi ...
dok mu je u glavi bubnjalo u ujednačenom nepodnošljivom ritmu :
- KO JE ONA ?
KO JE ONA ?
KO JE ONA ?
KO JE ONA ? -
- Ukras tvojih snova - nešto mu je odgovorilo -
- Ma , da ! - Svađao se sam sa sobom..- Ono nisu moji snovi, da jesu trebalo je da ostanu snovi, a ne da se onako nešto desi pred publikom u sastavu od koga mu je zavisila karijera... I ona devojka definitivno nije ukras ničijih snova, da ju je sreo u gradskoj gužvi ili prevozu nikad ne bi obratio pažnju na nju, a ipak mu nije izbijala iz glave, osećao je kako ga opseda misao da mora je NAÐE i da se više ne oseća ceo ...nego više kao da mu nedostaje deo ... i to poveliki deo ...
- Ludiš Miroslave, premoren si, idi kući da spavaš, previše toga se desilo za jedan dan, čak i za tebe...
***
Kada se sutradan pojavio u sali za sastanke u svojoj firmi, svi su ga gledali na neki, njemu se činilo drugačiji način. Ogromni Rus, veliki Bos, ustao je sa svog mesta i krenuo prema njemu, pružio mu ruku očekujući da Miroslav ustane, što je on nesigurno i učinio nelagodno strepeći od mogućeg razvoja situacije, ako se skrene razgovor na jučerašnji događaj. Pružio je ruku i na dlanu osetio komad papira, koji je zadržao kad je stisak prestao i kad se završilo medveđe tapšanje po njegovom ramenu, bez i jedne izgovorene reči. Rus se okrenuo i vratio u svoju masivnu fotelju.
Miroslav je ponovo imao problem da se koncentriše i oko podneva nije izdržao, ustao je i krenuo ka vratima. Golemi Rus mu je namignuo dajući mu time prećutnu dozvolu da napusti na kratko strateške pregovore
****
Ana je ispijala svoju treću kafu, umorna od neprospavane noći, prelistavajući knjigu iz koje je spremala ispit na koji je trebalo da izađe tog popodneva. Odlučila je da to dovede do kraja bez obzira na sve, i preslišavala se idući kroz poznata pitanja, po ko zna koji put, znala je da ovaj put neće sabotirati sebe, ponosna na svoju odluku... kad joj je zazvonio mobilni, na displeju je treperio nepoznati broj bez identifikacije ... javila se
- Reci- usledila je kratka pauza - svoje ime -
- Ana - poslušala je prepoznavši glas, iako su je kolena izdavala ...
Anu je probudio zvuk alarma...Glasno i bunovno je uzdahnula žaleći što izlazi iz sveta snova i jednom rukom plivala po podu i razbacanoj garderobi tražeći telefon da odloži povratak u crno-sivi svet... bar na deset minuta, do sledećeg oglašavanja digitalne melodije...Nedugo posle pritiska na taster telefona
našla se u žitnom polju,povijena do zemlje, sekla je klasje srpom i slagala na gomilice, osećala je kako joj znoj curi niz leđa i između grudi i kako je oštra lanena košulja grebe i pali po koži. Brisala je zarumenelo lice rukavom i otirala oštro osje koje se lepilo svuda po njoj. Sunce je već bilo visoko i nije bilo ni daška vetra. Uspravila se da otpije vode i polije se po licu i u trenu osetila nagon da se sakrije jer je začula gromoglasan topot kome nije u prvi mah mogla da odredi ni pravac odakle dolazi ni od čega dolazi. Stajala je u polju i okretala se panično oko sebe, držeći svoju košulju skupljenu u šaci na grudima, da joj srce ne bi iskočilo od straha. Vrisak joj je takođe bio zaglavljen u tom stisku, kad se pred njom propeo i nastavio da oko nje poskakuje konj, kojeg je obuzdavao nepoznati muškarac, navodeći ga da se vrti oko preplašene, zanemele žene.U tom divljačkom plesu, u nekom nekontrolisanom okretu spala mu je šubara i ukazala se neverovatna riđa kosa ... Zaustavio je konja, i pokazivao joj rukom da je dohvati... Ona je pokorno dohvatila tu skoro živu stvar sa zemlje, i otresajući je pružila mu jednom rukom, dok je drugom i dalje stezala razrez svoje lanene košulje, kao da joj je život od toga zavisio. Njene oči su se srele sa njegovim i njegov pogled ju je prožeo do kostiju.
Sledila se od straha i neizvesnosti. Pružio je ruku u zaletu da zgrabi šubaru, ali konj se propeo ponovo uz zastrašujući njisak ... Nešto slično otelo se i iz njenih grudi, ali se obrela u svom krevetu, unezvereno se pitajući gde se nalazi.. U realnost ju je vratio zvuk alarma sa mobilnog telefona, i ovaj put ga nije prekidala. Skočila je iz kreveta i nestala u kupatilu.Za par dana imala je ispit, jedan od poslednjih koje je razvlačila, jer nije imala tačnu viziju šta bi i gde bi mogla da radi, kad bude stekla diplomu. Senka beznađa pratila je verno svaki njen korak ...
Stesala se od svakog zvuka s mobilnog, jer je to najčešće značilo poziv za odlazak na posao. Izuzev toga, ponekad bi je pozvala mama, ali na kućni telefon koji je zvonio običnim zvonjavom, a koji se tako retko čuo. Bila je toliko sama i izolovana od društva u surovom gradu,da druge pozive nije primala, i nije mogla da razluči koji bi je zvuk zvona više bacao u depresiju ...
***
Miroslav je sedeo u sali za sastanke i krišom pogledavao u sat u moblnom telefonu. Osećao je kako mu telo trne i da više ne prati liniju razgovora koji se vodio za stolom. Bilo je kasno popodne. Obilni, nedavni ručak je tražio svoje, vukao ga je u stanje polusna iako je o tome samo mogao da sanja, jer se nalazio u sred važnih pregovora koje je vodio za svoju kompaniju sa Rusima. Devojka koja je prevodila bila je takođe iscrpljena i njen glas je osetno poprimao suvu promuklu notu. Ozbiljnu, neizvesnu i važnu atmosferu prekinuo je grohotan smeh koji se prolomio prostorijom, i koji se umnožavao i pojačavao kako su se pridruživali Ruski članovi pregovaračkog tima, kako je kome dopirao do svesti gaf devojke koja je prevodila, i kako je koji procenio da je dozvoljeno i čak poželjno podržati smeh velikog Gazde koji je predvodio tim i koji je lupio šakom o sto, čime je okončao poslovni deo sastanka. Komandovao je pokret i pogledom pozvao ostale da ga slede na putu do turskog kupatila i obaveznog dela pregovora za sve učesnike.
Miroslav se nevoljno obreo između raskalašno obnaženih i oznojenih članova Ruske delegacije i snebivljivih, svojih kolega oborenih pogleda obmotanih snežno belim frotirima oko pojasa. I sam je imao istovetnu "odeždu" i bilo mu je ne malo neprijatno, jer nije voleo odlazak u saune i javna kupatila, a pogotvo ne u vrele avgustovske dane. Nije bilo uobičajeno unošenje bilo čega u saunu sem peškira, tako da više nije imao predstavu o vremenu i samo je duboko uzdisao pitajući se šta mu sve ovo treba i gde su granice lojalnosti firmi. Mislio je o drugim stvarima posmatrajući oko sebe te plavooke ljude koji su žagorili i sporazumevali se više gestikulacijom sa ostalima iscrtavajući sklopljenim dlanovima u vazduhu nešto što je asociralo na ženske obline ... Smišljao je način kako da nestane s tog mesta, makar simulirajući napad slepog creva, kad se žamor utišao. Čulo se samo šuštanje tkanine koja je pratila sitne nervozne korake devojaka koje su ušle u prostoriju i sve istovremeno povukle kaiševe na svojim kimonima oslobodile svoja tela iz šarenog satena.
Miroslav je iz polutame i prikrajka posmatrao prizor širom otvorenih očiju shvatajući šta se dešava, kao i to da mu nema uzmicanja i izlaska sa tog mesta. Zvuci odobravanja i najprljavijih strasti širili su se prostorijom koja je postajala teskobna uprkos svojoj veličini i impozantnosti mermernih podova i klupa, titravom prigušenom sučesničkom osvetljenju. Sve devojke sem jedne su bile sparene nekom nedefinisanom silom sa članovima pregovaračkog tima. Devojaka je bilo tačno u broju, koliko i muškaraca. Miroslavu je sinulo da je devojka koja je gola stajala sama na sredini prostorije bila namenjena njemu. Okretala se oko sebe, pitajući se u čemu je greška, podižući napućene usne prema nosu, njuškala je vlažni vazduh oko sebe, i klimala glavom pozdravljajući gospodina Malera koji ju je pratio uživajući da joj podmetne nogu, gurne je silovito, natera da kaže nešto što nije nameravala,uzme joj ispred nosa njeno parče pite u pekari, sedne na njeno mesto u gradskom prevozu, ugasi joj zeleno svetlo na pešačkom... stalno su odmeravali snage i ovaj put je osećala njegovo prisustvo...
Miroslav je izronio iz polumraka, jer mu je postalo jasno da nema drugog puta. Stao je ispred Ane i gledao je u oči.
Ona je ustuknula i pošla rukom prema grudima, ali nije bilo košulje koju bi pokupila u stisku jer je prepoznala par očiju iz jutrošnjeg sna. U ruci je stezala kesicu s prezervativom i pružila je prema njemu . Osećala je da ovo neće biti uobičajeni "posao". Miroslav je bio premoren,frustriran i već dobrano besan na samog sebe što se nije usudio da izađe iz ovog nezamislivog vrzinog kola. Osećao je da bi mogao da eksplodira i da se u njemu budi nešto nalik životinji koja bi da rikne i uništi sve oko sebe. Prizor njene ispružene ruke delovao mu je kao "već viđeno" samo što je u toj drugoj već viđenoj slici držala krznenu kapu. Zgrabio je devojku za zglavak ruke, privukao ka sebi i promumlao :
- Reci - želim da me yebeš kao kučku !
Gledala ga je svojim zelenim očima, bez straha, jer je to za nju bilo "radno okruženje", bila je svesna da se klijentima ispunjavaju sve želje, i da se od nje očekuje da ne stvara probleme. Ćutala je. Miroslav je ponovio svoj zahtev i dalje je stežući za ruku, što je bivalo sve bolnije. Osećala je da to ne želi i nije mogla da izgovori.
- Ja mogu to da kažem, ako Vi to želite, ali ja se tako ne osećam. Zar ne mislite da je bolje da pređemo na "posao" ? - rekla je to i gurnula ga ka slobodnoj mermernoj klupi.
- Reci da si kučka! - Ponavljao je Miroslav kao tvrdoglavo dete
- Reci da želiš da te razbijem -
- Gospodine, Vi ćete to svakako učiniti, sve i da ja ne kažem ništa-
i krenula da obrađuje klijenta kako je nebrojeno puta do tada radila, uredno sačekavši da on "obuče" zaštitu.
Miroslav je prekinuo grubo je dohvativši za ruke, podigao i posadio sebi u krilo - Reci, ne izazivaj me, mogu da te nateram da to kažeš!! -
- Možete - kao uzgred, pomirljivo je rekla Ana i preuzela ritam odbijanja i privlačenja dva tela. Njeni sve jači uzdasi pratili su spajanje koje je postajalo sve silovitije. Miroslav je konačno zanemeo i nemoćno pokušavao da je prati, što je postajalo skoro nemoguće, jer je ona njega uzela i koristila ga kao stvar. Kako su njeni uzdasi postajali sve glasniji i pretvarali se u krikove koji su se prolamali prostorijom u mermeru, tako je oko njih zavladala gotovo grobna tišina, svi ostali su se umirili i posmatrali tu devojku koja se bestidno uvijala od zadovoljstva . Miroslav je krišom gledao oko sebe susrećući se sa pogledima iz kojih je kipela zavist i koji kao da su tražili reklamaciju svojih živih igrački, koje su takođe bile uhvaćene u nezamislive položaje i same zaprepašćeno gledale u Anu koja se u jednom trenutku propela kao da će u sledećem umreti, dopuštajući da je protrese slatki grč koji se razlivao njenim telom u talasima . Umirila se i pokušala da prati pokrete Miroslava kojih skoro da nije bilo. Shvatajući da ih svi i dalje gledaju, odglumio je ono što su očekivali, odgurnuo Anu sa sebe, i brzim korakom nestao iz prostorije. Ušao je u svlačionicu i obukao se najbrže što je mogao, kao da ga neko juri, izleteo iz zgrade na ulicu. Krenuo je panično niz ulicu i zaustavio taksi rekavši taksisti samo :
- Vozi - .... što dalje i što brže odavde - domislio je u sebi ...
dok mu je u glavi bubnjalo u ujednačenom nepodnošljivom ritmu :
- KO JE ONA ?
KO JE ONA ?
KO JE ONA ?
KO JE ONA ? -
- Ukras tvojih snova - nešto mu je odgovorilo -
- Ma , da ! - Svađao se sam sa sobom..- Ono nisu moji snovi, da jesu trebalo je da ostanu snovi, a ne da se onako nešto desi pred publikom u sastavu od koga mu je zavisila karijera... I ona devojka definitivno nije ukras ničijih snova, da ju je sreo u gradskoj gužvi ili prevozu nikad ne bi obratio pažnju na nju, a ipak mu nije izbijala iz glave, osećao je kako ga opseda misao da mora je NAÐE i da se više ne oseća ceo ...nego više kao da mu nedostaje deo ... i to poveliki deo ...
- Ludiš Miroslave, premoren si, idi kući da spavaš, previše toga se desilo za jedan dan, čak i za tebe...
***
Kada se sutradan pojavio u sali za sastanke u svojoj firmi, svi su ga gledali na neki, njemu se činilo drugačiji način. Ogromni Rus, veliki Bos, ustao je sa svog mesta i krenuo prema njemu, pružio mu ruku očekujući da Miroslav ustane, što je on nesigurno i učinio nelagodno strepeći od mogućeg razvoja situacije, ako se skrene razgovor na jučerašnji događaj. Pružio je ruku i na dlanu osetio komad papira, koji je zadržao kad je stisak prestao i kad se završilo medveđe tapšanje po njegovom ramenu, bez i jedne izgovorene reči. Rus se okrenuo i vratio u svoju masivnu fotelju.
Miroslav je ponovo imao problem da se koncentriše i oko podneva nije izdržao, ustao je i krenuo ka vratima. Golemi Rus mu je namignuo dajući mu time prećutnu dozvolu da napusti na kratko strateške pregovore
****
Ana je ispijala svoju treću kafu, umorna od neprospavane noći, prelistavajući knjigu iz koje je spremala ispit na koji je trebalo da izađe tog popodneva. Odlučila je da to dovede do kraja bez obzira na sve, i preslišavala se idući kroz poznata pitanja, po ko zna koji put, znala je da ovaj put neće sabotirati sebe, ponosna na svoju odluku... kad joj je zazvonio mobilni, na displeju je treperio nepoznati broj bez identifikacije ... javila se
- Reci- usledila je kratka pauza - svoje ime -
- Ana - poslušala je prepoznavši glas, iako su je kolena izdavala ...
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
Cipele
Matrona Čet Mar 22, 2012 10:21 am
Nataša i Stanka su pile kafu u gradu, praveći predah posle napornih časova u školi. Nataša je predavala istoriju a Stanka srpski jezik , obe stvari su odavno izašle iz mode i imale su muke da zainteresuju decu u pubertetu za svoje predmete. Pričale su o tome kako se sve preselilo na Fejs buk.
- Jao, jel znaš ko mi je sinoć poslao zahtev za prijateljstvo? - reče Stanka više kao najavu nego kao pitanje
- Juki Zel Ex Šuki ! -
- Ko ? - reče zaprepašćeno Nataša , umalo se ne zagrcnu kafom..
- Naša školska Julka Šukić samo se sad zove Juki Zel Ex Šuki, jedva sam provalila ko je . Zašto bi neko sam sebi tepao, i ko je nju ikad zvao Juki, kad su je svi zvali Juca, ako bi je zvali...nije nešto popularna bila onako malešna a ni druželjubiva. Ja bi onda trebalo da se zovem Stejsi a ne staromodno Stanka .. I zašto sa Ex označavaju svoje devojačko prezime, valjda je eks ako si razvedena ili nedobog udovica pa ti je muževljevo prezime ex...
Na "zidu" Juki ima srceparateljne pesme sa isto takvim posvetama o neprijateljima i dušmanima i velikim ljubavima.... i nebulozne cirkularne statuse podrške karcinomu i danu borbe protiv side, čestitke za pravoslavne praznike i
ima gomilu albuma tamo na Fejsbuku sa Twitijem, srcima za Valentajns dej, kolekciju donjeg rublja sa anđelčićima, decu sa suzom u oku, pačiće, Kalimera, album sa najboljim prijateljima, macama i kucama , i mudrim citatima tipa -Volim svoj kompjuter jer u njemu žive moji prijatelji, i nigde svoje slike sem pri kraju gde su tagovane slike ona - ista kao u školi samo kao da je u fotošopu provučena kroz ejdžing filter, nije se promenila ni za dlaku.. -
- Aaaa, Medina švalerka ... - odsustno reče Nataša prebirajući po torbi da nađe mobilni koji je zvonio nekom nesnosnom melodijom, koja se uz to još i pojačavala ...
- Kog Mede ? -
- Kako kog Mede, pa Mede mog komšije, direktora hotela .. Da ... - reče Nataša javljajući se na telefon, a Stanka otplovi u prošlost u vreme kad je poslednji put otišla na godišnjicu mature...
Stanka je ozbiljno razmišljala da li da uopšte ide na to petogodišnje okupljanje društva iz škole koje je iz godine u godinu izgledao sve gore i gore, a imali su sve manje lepih vesti i interesantnih priča.. "Gomila gubitnika" bila je najčešća asocijacija kad negde nabasa na slike sa tih okupljanja... iako je uvek išla na svako do tad.
Dvadeset godina mature i dvadesetak davljenika kojima će morati da podnese izveštaj , kakav god se tražio, pa makar i samo svoj izgled, kad se bude tamo pojavila. Zašto uopšte postoje ta okupljanja niko ne zna, ali se i dalje to održava i zovu profesori koji su toliko senilni da nemaju pojma gde se nalaze a kamoli s kim sede i zašto... i sluša neka najčešće bezvezna živa muzika oko čijeg repertoara umeju da nastanu najžešće rasprave i po tome zapamti to veče, ako ne bude nečijeg raskrvavljenog nosa...
U tom neodlučnom razmišljanju Stanka je u izlogu prodavnice cipela spazila crne kožne cipele na štiklu koje su držale njenu pažnju toliko ,da je morala da uđe unutra, proba ih i kupi , oduševljena kakve su i kako joj stoje.Malo su je žuljale iza prstiju jer su bile za nijansu pliće nego što je njena noga zahtevala prostora... ali čemu služi verovanje da se kožne cipele razgaze .... nego da bi se uverili da se to ne dešava prve večeri kad se obuju ... i da obično mogu da pokvare isto ...
-E tako ! - Skoro da je izgovorila Stanka na izlasku iz prodavnice sa pobedničkim osmehom - Idem na maturu ! Pa šta bude, bilo bi mi posle krivo kad ne bih otišla.. a ionako onaj crni kombinezon bez leđa nisam obukla dva puta do sad, a stoji mi ko saliven... Monotoniju klasičnih crnih ravnih linija karijatide razbiću "bodypaintingom" ...
Rečeno - učinjeno i Stanka ode kod svog ortaka koji se bavio tetoviranjem, koji joj je na leđima bojama za kožu uradio prekrasan tribal u pastelnim tonovima.
- Vodootporne su boje, možeš da se tuširaš, odlično izgleda! - rekao je Miloš zadovoljn posmatrajući svoj rad
- Što si bre zadrta, daj da ti uradim pravu tetovažu , ovako si luda samo na reč ... ajde, nemoj da te molim.. - šeretski je nastavio ... - a za koju priliku si ovo uradila -
- Za godišnjicu mature - rekla je Stanka - ogledajući se u velikom ogledalu na zidu studija .
- Ideš na bal vampira da igrate oro ? - zajedljivo je rekao Miloš - Ee, svašta od tebe , devojko, jel misliš da je to definicija provoda, ja ne idem na ta sranja -
- Lakše mi je da odem, pa zvali su me, ipak su to moji ljudi, dobrice ... uglavnom...
- Ja ću tebe da vodim na moju godišnjicu mature pa da vidiš šta je havarija, svi su bre raznešeni i odlepljeni.. a tek u tvom društv ne bih sastavio ni deset minuta ... Koji su to luzeri , ko ono beše tvoja generacija...
- E, aj ćao, žurim, pa ti ko da ne znaš , sve sam krem u gradu , drmatori i rospije. Mi smo učili škole, tad se znalo...a dolaze i dvojica iz prestonice , politička elita.. biće reka alkohola ...
- Aj , javi se da pijemo kafu negde , obori ih s nogu , mada bi i ove moje oborila , ti ludačo !
Stanka se nasmejana izgubila iz studija i otišla da se sprema za proslavu.
Došla je kolima i jedva se parkirala na prepunom parkingu. Kasnila je, iako je isplanirala sve eventualnosti koje bi mogle da joj oduzmu vremena... Ušla je i sela na jedino prazno mesto pored Mede, direktora hotela u kome se održavao skup. Izbegla je pozdravljanje sa svima ponaosob, kao i okupljanje u školi tog popodneva na prozivci koja je bila neobavezni deo.
Trpeza je bila raskošna. Sala za bankete okićena kičastim zavesama i lozama od veštačkog lišća. Na sredini je svetlucala fontana sa propetim delfinom iz čijih usta je šikljala voda u neprirodnom mlazu i slivala niz njegovo takođe neprirodno ultramain plavo telo. Stanka je razgledala okolo i naježila se od prizora pijane žene koja je gestikulirala i podvriskivala u napadima smeha i nazdravljanju sa svima s kojima se pozdravljala. Bila je to nekad njena najbolja drugarica s kojom je sedela u klupi dugi niz godina, šaputala joj dok je odgovarala i pisala i njene kontrolne vežbe i pismene zadatke. Sada nije znala da li da se pozdravi s nojom ili da pozove hitnu pomoć . Pogledala je u Medu čiji pogled je bio upravljen u istom pravcu , i on je samo slegnuo ramenima. - To nije moja briga - govorio je njegov gest. Pogledi im pređoše na Gišu koji je već uveliko jeo, iako je jedva disao od debljine. Stolica pod njim pretila je da se polomi, toliko je bio ogroman, a u šoli su ga zvali Komarac...Dve debele žene do njega nisu se uklapale u Stanki poznate fizionomije, ali je isto tako najviše mrzela opaske sa takvih skupova da su se likovi pozaboravljali pa nije ništa rekla... Bilo je još debelih i već oznojenih stomaka za stolom. Direktori, ugledni hirurg, rudarski inženjer i nasmejani političar sedeli su za istim stolom i dosađivali se. Stanka i Meda su nasuli vino u čaše s visokom nožicom i nazdravljali okolo sa osmesima svojim školskim drugarima i drugaricama koje inače ne piju, ali eto mogu da srknu za tu priliku.
Meda se okrenuo prema Stanki i rekao :
- Živeli, Stanka ! Divno izgledaš ! Eee, kad se samo setim, svi smo bili zaljubljeni u tebe, a ti si imala onog bilmeza još od drugog razreda, i nisi primećivala ni jednog od nas. -
- Medo živeli i ajd ne s..., leba ti , ajde da plešemo ! To mi je nekako najbezbolnije . -
- Mudro zboriš , profesorka ! Ajde ! -
Ustali su i krenuli podijumom u ritmu nekog hita iz vremena kad su oni počeli da izlaze i kad su imali izlaz do pola dvanaest. A izlazili su u isti taj hotel, samo u donju salu , koja je bila zamračena i sa velikom disko kuglom na sredini plafona, oblepljenom ogledalcima koja su se vrtela i razbacivala kockice raznobojnog svetla sa lajt šou sijalica iz ćoškova po tinejdžerima koje su drmali hormoni i koji su đuskali uz najnovije disko hitove ili plesali stiskavac uz sentiš muziku ...
( Zahvaljujući tehnologiji baš ova "numera" https://youtu.be/gTBctknES8w )
"Dođi na uvrnuto mesto , prepričavaćemo stara vremena i reči koje nikad nismo izrekli, neko me zove Sebastian ... "
Kod je krekovan ! - Svi smo bili zaljubljeni u tebe... - vraćala je film Stanka dok se vrtela s Medom po ogromnom podijumu ... - što znači da je i on bio zaljubljen, kukavac! I sad nije smogao snage da to ispljune na otvoreni nedvosmislen način... nije ništa rekla.. osetila je da je žuljaju cipele i da više ne može da podnese pritisak ruba koji je stezao njena stopala kao u mengele. Stara pesma se završila i njih dvoje je selo na svoja mesta. Stanka nije mogla da izdrži i izula je cipele. Stopala su joj trnula ali i bolela, pa se sagla da ih malo protrlja, ne bi li olakšala nepodnošljive senzacije ispod stola ... Meda je primetio njen neprirodni položaj i pitao : - Šta to radiš, jel ti ispalo nešto , daj da vidimo - i krenuo rukom u kojoj je držao mobilni sa upaljenom lampicom blještavog snopa . Podigao je dugački stolnjak i video šta radi Stanka, jer se još uvek držala za stopalo uz izvinjavajući osmeh.
- Daj , ja ću ! - Rekao je Meda i uhvatio Stanku za nogu nameštajući je na svoje koleno, a da ona nije imala vremena da se usprotivi ... - Jel ovde ?
- Pa vidiš gde je crta ! - Rekla je Stanka uživajući u oslobađajućem dodiru, nemoćna da se odupre ili prekine tu neočekivanu i besmislenu radnju...
Meda je jednom rukom držao njenu nogu u svilenoj čarapi a drugom nežno masirao bolno stopalo i gledao u njene oči,motajući ko zna koji svoj film. Stanku su noge toliko bolele od tih tesnih cipela da nije mogla ni o čemu drugom da misli... Samo je poslušno promenila nogu kad je postalo već nepristojno dugo to izrabljivanje ... Podigla je čašu i nazdravila u njegovom pravcu:
- Živeli Medo! Ovo je najbolji deo večeri. Blago ženi koja te ima ! - osmehnula mu se svojim najširim i najveselijim osmehom i otpila gutljaj dobrog, mirišljavog crnog vina.
- To ćemo još da vidimo -
- Ali ja ne mogu više da igram, proklete cipele, obogaljiše me ! -
- A ti nemoj da ih obuvaš više, nisi se toga setila. Tebi bar nisu potrebne štikle. Šteta što si odsekla onu crnu kosu. Mada nisam siguran šta ti lepše stoji, ta nova boja i frizura ili ono kad si bila mlada... Čuj mene, mlada, pa ti sad bolje izgledaš nego ikad..
- Medo, šta sam ti malopre rekla ! Ne lupetaj, mi smo školski drugari, tu nema mesta za komplimente, moramo da budemo realni... surovo realni.. Ti si daleko dogurao, drago mi je zbog tebe, sve zacrtane planove si ostvario, i fakultet i dobar posao, i žena... - Tu je zastala, jer se setila da Meda nema dece, pa nije mogla da nastavi da ređa uobičajene
nebuloze...
- Aj sad ti ne s..., leba ti, jer moraš da mi pominješ ženu sad , kad sam bez njenog jarma ... - prasnu Meda , a da Stanka nije razumela zašto ..
- Doobro, de ! Pa Anka je fina žena. - pokušala je Stanka da izvadi fleke , mada nije tačno znala gde se nalaze.
- Ona se zove Stojanka, ali misli da je to seljačko ime pa se prekrstila u Anka, možeš li da zamisliš ostalo ? Naravno, ne želiš da znaš ...
" E, zato mrzim godišnjice mature, uvek nagaziš na minu, a nemaš pojma da ih uopšte ima na terenu... " Posmatrala je Medu, koga niko u firmi nije oslovljavao tim imenom, strah i trepet u velikom hotelu koji godinama radi i održava nivo i usluga i enterijera. Pamtila ga je iz škole kao bubuljičavog, buckastog klinca s naočarima koji je uz sve to i šuškao dok priča i još uvek nije sredio karijes na jedinici, čega se upečatljivo sećala ... Ta crna tačkica kao da se okamenila u Medinom osmehu. Izrastao je u vitkog plećatog muškarca, ali je nadimak ostao u nekim krugovima koji su ga još uvek pamtili kao Medu .
- Za sledeću godišnjicu hoću da vidim blistavo bele keramičke navlake, jel si čuo ! - rekla je Stanka a Meda odvratio
- Za tebe - SVE ! - Značajno se osmehujući i nazdravljajući već nebrojeni put u Stankinom pravcu. Stanka je odavno prestala da ga prati u ispijenim čašama i ostatak večeri provela bosa oslobođena bola i neprijatnosti razgovoru sa ostalima i u besomučnom slikanju svakog sa svakim.... Vreme je odmicalo i sala se praznila, pa je i Stanka odlučila da pođe kući. Prišla je svom mestu da pokupi torbicu i cipele ispod stola. Meda je već zaplitao jezikom i nekako se koncentrisao da je pita gde je pošla. Stanka je odgovorila , ali je Meda uhvatio za ruku i nije joj dozvoljavao da krene - Idemo zajedno - rekao je - ja ću da te vozim -
- Imam svoja kola, a ti ne možeš da voziš takav, bolje ti je da zoveš taksi ! - rekla je Stanka već vidno nervozna ... ali Meda nije odustajao. - Idemo zajedno, moram nešto da ti kažem ! - rekao je i prepipavao sopstvene džepove tražeći nešto. - Aha ! Evo ih, mercedes je mercedes, draga moja , ne može svako da vozi mercedes ! -
- Alo bre, pa ne možeš ni ti da voziš mercedes u takvom stanju , oćeš ja da ti zovem taksi ? -
- Ne ! Ideš samnom , vodiću te na jedno mesto gde imaju crno vino iz vlastitih podruma. Nektar mu nije ravan. -
- E baš si ti za nektar, ti si za krevet, a ne za još vina ! - rekla je Stanka i istog trenutka zažalila kad se Medino lice razvuklo u nešto što je on mislio da predstavlja zavodnički osmeh - Pa to hoću da ti kažem od početka ! Bistra si ti glavica, Stanka ! -
Stanki je bilo jasno da se neće tako lako izvući iz toga, pa je pomirljivo krenula sa Medom prema parkingu u nadi da mu nađe siguran prevoz do kuće... ali slaba je bila ta nada, jer su svi bili pijani i teturali se do automobila, a proslava godišnjice mature se upravo završila ... Bar za neke...
Stanka je shvatila da je preganjanje s Medom neće nigde odvesti i kad je on otvorio vrata daljinskim, sela je na vozačko sedište, bacila svoje cipele ispod sedišta i uspela da nagovori Medu da ipak ona vozi njegov auto. Da bi pošao rekla mu je da pristaje da idu na to specijalno vino, iako je vreme bilo već pred zoru. Meda je seo u kola i pokušavao da veže pojas, ali mu nikako nije uspevalo da ga dohvati iza svojih leđa pa je odustao ... Spustio je svoju ruku na Stankino koleno i promrmljao nešto u njenom pravcu što je zvučalo kao "želim te " ...
- Gde ti je ta kafana s podrumom - pitala je Stanka .
- U Negotinu - rekao je Meda , a Stanka je prasnula u smeh ! - Idemo u centar , rekla je i parkirala Medin auto na ulazu u pešačku zonu jer je znala da za njega nisu važila lokalna saobraćajna pravila o parkiranju . Meda je izašao iz kola i krenuo za Stankom, koja je skakutala bosa oko njega smejući se objašnjavala mu da nema ništa od seksa, ali da će ga zato odvesti na jaku kafu da mu nadoknadi dvadeset i kusur godina neuzvraćene ljubavi ... U jednom trenutku Stanka je uočila visoku priliku koja je na trenutak izronila iz polumraka iza kapije u uskom prolazu između dve zgrade. Kad su im se pogledi susreli, i Stanka prepoznala vlasnika siluete, ona je brzinom munje nestala u mraku iza kapije.
- E j.., čuo je ! A što li ne spavaš u ovo doba crni čoveče! - pričala je sama sa sobom Stanka -
- S kim pričaš, Stanka? -
- Učinilo ti se, Medo, nema nikoga - rekla je Stanka glasnije nego što je trebalo , da bi je čuo predsednik Kinološkog društva, Medin pajtaš iz upravnih odbora u gradskim strukturama, koga je morila nesanica pa se zatekao u tom nezgodnom času na ulici , baš kad je Stanka rekla Medi, a ustvari rekla velikom lokalnom Bosu : - Ništa od seksa, idemo da pijemo ! - Jaooo , kakav trač u povoju , ne zna se šta je gore, da je rekla idemo na seks, ili to što je rekla u to doba na tom mestu i tom čoveku, koji je za nju bio samo Meda iz predzadnje klupe u gimnaziji. "Ako ti je, kad se smucaš po ulicama u ovo doba " mislila je u sebi Stanka i razmišljala kako da Medu odvuče kući, jer on nije imao blage namere da krene u tom pravcu a sad već nije mogla više da ga ostavi na cedilu samog. Nadala se da je svo blamiranje već ispucano i da će se sve ubrzo završiti... ali avaj... tako su njih dvoje ušli u poluprazan bar u vreme kad je već svanulo, ona bosa, a on lelujaći se na nogama... Osvrnuli su se oko sebe pogledali jedno drugo i istovremeno rekli - Idemo odavde ! - Okrenuli su se na vratima, i Stanka je opet u trenutku prepoznala par znatiželjnih očiju iz polutame...Prebacila je ruku Medi preko ramena, vragolasto se osmehujući
" Kud tele, nek ide i uže, od mog ugleda noćas nije ostalo ništa !!! Gotovo je!
Ja sam Medina, u pet ujutru osvedočena švalerka !"
I tako se njih dvoje ponovo odgegaju do mercedesa, ali ovaj put Meda je bio brži i seo na svoj presto u kolima, a Stanka je morala da uđe i sedne na žensko mesto u kolima.
- Gore , uzbrdo nekuda beše tvoja kuća ? - Pitao je Meda .
- Da. Samo pravo uzbrdo. Pešice to je ravno hiljadu koraka odavde!. Kolima dva minuta. -
- Idemo .
- Idemo. - odovorila je. Ćutke su se vozili i prošli njenu kapiju.
- Stani , promašio si . - Meda je nije čuo, ili se pravio da ne čuje. Prošao je u krug ponovo njenom ulicom, svaki put povećavajući brzinu i prolazeći pored kapije .
- Voziću te ovako dok se ne predomisliš !
- Poginućemo bre, stani-
- Baš me briga !
- Šta si ti ono hteo, idi kući , jutro je već bi trebalo da budeš pametniji.... -
Meda je usporio, konačno i zaustavio se iznad njene kapije.
- Neću da ti pravim probleme, da neko vidi da te dovozim u ovo doba.
- Dobar momak ! - Rekla je Stanka i brzo iskočila iz kola. - Idi spavaj ! - rekla je kroz otvoreni prozor i mahnula Medi kome se neočekivano povratio zdrav razum i čista svest. Dao je gas i nestao uz ulicu. Stanka je stajala s torbicom u ruci , bosa.
- Je bi ga ! - Ušla je u kuću i u kupatilo i u kadu i pustila tuš na svoje noge sa crnim stopalima. Vozila je mercedes bosa... Kakava noć ! Ko bi mi verovao , GRANDE MEDA ! A takvo derište ..........
Nataša je završila svoj telefonski razgovor koji je vekovima trajao .... Stanka se prenula ...
- Znaš li da sam zaboravila cipele u Medinim kolima kad smo bili na godišnjici mature i da ih je njegova žena bacila u kontejner. Nisam mogla da se otkačim od njega a ni od nje. On je hteo da mi kupi nove, a ona je bila ubeđena da sam mu ja ljubavnica, jer je nekako procurelo da sam vozila njegovu mečku... i iskopala je koja je Pepeljuga bila..
- To je bilo pre pet godina!!!- značajno je rekla Nataša - Meda je počeo da pije, ne trezni se od kad ga je napustila žena. Pa ove godine vam je ponovo godišnjica mature , idi, pa ćeš da čuješ novosti .
- Mora da se šališ, ne idem više na te gluposti. Ali čekaj nije mi jasno, kažeš da ima švalerku, a pati što ga je žena ostavila,,, tu se nešto ne slaže... -
- Ko će razumeti muškarce. Ta njegova Julka radi s njim u hotelu, i ona je upravnica iz senke, kažu da ona vedri i oblači tamo, dobro je da te nije ONA potkačila kad si zaboravila cipele u njegovim kolima, ne bi se tako lako izvukla...
- Misliš "Šuki Juki "? - prasnule su u smeh
- Ta, ta , pa šta misliš zašto on pije ? -
- Zbog ženskih stopala u svilenim čarapama - rekla je Stanka
zacenile su se od smeha , a da se nisu smejale iz istog razloga ...
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
MAX JE ALERGIČAN NA LJUBAV
Matrona Čet Mar 22, 2012 10:31 am
Dok je ona ležala na dušeku umotana u čaršav, oblačio sam se.. s mukom pronalazeći delove odeće po sobi u polumraku. Spoticao sam se o pikslu, čaše, patike, njenu suknju, poslužavnik s tanjirima,,stalke u kojima su dogorevale mirišljave svećice.. Zapertlavajući patiku, presavijen preko kolena , okrenuo sam se prema njoj i rekao :
- Ovo je poslednji put da se ovo desilo. Gubim kontrolu... Da je sve samo u tripu vidimo se kad se vidimo i desi se šta se desi , bilo bi ok.. ovako nisam siguran.... Zato moram da prekinem s ovim .... vratio sam pogled na pod tražeći drugu patiku... nije je bilo, pa sam navukao nešto, za šta sam bio ubeđen da je moja majca, i , već besno, ga svalačio sa sebe jer je bilo tesno i imalo dugačke rukave...
- O čemu pričaš ? Šta da prekineš ? - pitala je
- Viđanje s tobom - promrljao sam
- Mislila sam da jeste samo kad se vidimo, videli smo se - rekla je .
- I ja sam mislio. Ali osetio sam TO!. Večeras kad si se pojavila, j.., ipak nisam bez herca, moram da palim.. - pogledao sam u njenom pravcu, ona se nije pomerala, niti menjala izraz lica...
- Znaš, desilo mi se to par puta u životu, mislim da mi se i sada dešava, mislio sam da neće više, ali eto desilo se...
- Ama saberi se, šta se desilo ?
- Da je bilo prilike, ja bih te voleo i voleo bih te kako treba i koliko treba. Ali pošto je nema, izlazim iz priče, i možemo da budemo samo prijatelji.. - pretpostavio sam da nemam više razbacanih stvari po podu i izašao u tamnu noć... daleko od kuće. Seo u kola i startovao motor, dao ludački gas i gume su urliknule umesto mene:
- KRETENU JEDAN ! KAKO SI SAMO DOZVOLIO DA TE TO SNAĐE!
Bilo je jezivo kasno, skoro dan. Upalio sam cigaretu i žestoko povukao dim. Da, dovoljno sam kretenski izgledao, da bi neko provalio gde sam stvarno bio.. ako bi uopšte neko i pitao ili bi ga bilo briga..... uhh, kako mi je tooo, samo radila, vraćao sam film......kolko imam benzina,,, moraću sutra ranije da ustajem da idem na pumpu... mmmmhhhhhh,,,,mmm već čujem onog dosadnjakovića -- jel gotov predugovor? da li ste predali moj obračun, auuu ,,skorz sam zaboravio.... fali mi,, moraću da zovem sekretaricu... uffff... dobro,,,zapamti to!!! Parkiram kola ispred kuće, sva sreća da je nizbrdo pa mogu da ga spustim na ler... Niko me nije čuo.... - Dobro bre, Laki, evo me ! Šta te briga gde sam bio ? Kad bi samo znao kolko je dooobra.. aj bre beži u kućicu.. Ostavi me na miru Pseto jedno, probudićeš nekog, jel si normalan.... ooooooo !!! - jedva ga se otresoh i šunjam se prema ulazu... Stisnutih zuba otključavam vrata, okrećem jednom, dvaput,, gurnem bravu - neće,,,, vratim unazad ključ, jednom , probam na bravu, neće ponovo,, vratim još jednom u suprotnom smeru, - preiviše nepotrebne buke,, baš sad da se pokvari brava... uuuuu jebote, pa nije ni bilo zaključano!!!
Ne mogu da verujem kakva neodgovorna žena!!!
Penjem se uz stepenice u čarapama, mačka mi nije ravna.... strovaljujem se na kauč u dnevnoj sobi,, konačno .... nirvana...ma ko će da traži pokrivač..prebacio sam jastučiće preko leđa...
.......
- Da, da , pozovite molim vas gospođu iz personalnog i pozovite se na mene ,,, ma evo gledam na monitoru stanje... - ........nema njenog mejla u inboxu, skrolujem naniže,ništa , a džanka kolko oćeš.. ... držim slušalicu iz koje dopire jednolično brbljanje u rukama,, i povremeno je naslanjam na uvo u očekivanju da prestane...
- Da, da slušam Vas... biće sređeno, ne brinite gospođo... - Spuštam slušalicu iscrpljen, a tek je deset sati.. ostaviću sekretaricu da se rve s njima,, idem u banku...
- Primajte poruke gospođice, biću nedostupan preko mobilnog, hvala. Dolazim za sat vremena.. -
Uffff, napolju je divan dan za pecanje .. a ja moram da se gušim s klijentima...
Samo što sam izašo iz kancelarije, vibrira mi mobilni... Ko li je sad?... Zlatno je vreme bilo kad su mogli da te dave samo kad si pored telefona...
- Da, ja sam.... Nije moguće.... Pa on ima samo šest godina. Trebalo bi da možete da ga savladate... Ja radim, gospođo da bih mogao da platim vaše usluge čuvanja mog deteta, dok ja radim, razumete li to? Ne mogu da dođem da ga uzmem, jer vi ne umete da ga smirite, Zovite policiju, Doviđenja !!! - Kakva rospija, i ja bih prebio svu decu u grupi da mi je ona vaspitačica...
Pet koraka.... samo što sam otplovio ponovo u ono potkrovlje namešteno u japanskom stilu... tamno mahagoni parket i samo dušek prekriven belim čaršavom na sredini ogromne prostorije,,, okružen malim stalcima sa nestvarnim svećicama... Poznata muzikica iz džepa, me je vratila u realnost,, ko sme da čeka da pređe pešački, moram odma da se javim :
- Kaži, draga.. . Radim... gde bi bio.... jel ti to mene pratiš ? Pa naravno da nisam u kancelariji, idem do katastra .... znam da ti je rekla da idem u banku, ... ajde molim te idi na itnernet i pronađi opciju za satelitsko praćenje mobilnog telefona,, jel toliko bitno da znaš tačno tačku gde se nalazim u gradu,, ovaj razgovor košta.... kaži šta ti treba ....
M O L I M ? Ja da idem po tvoju majku ? A šta ti radiš ? ........... zaglaviću na robiji ... imam obaveze ženo, čekaju me, nema šanse da idem po nju.... dobro... dobro.... u koliko sati ? ...... nema potrebe da me podsećaš.. otići ću....
- Jedan duži espreso s mlekom i kiselu vodu ....
.....ne, čekate, donesite mi dupli pelinkovac ! -
Ove novine su užas... ko još ovo čita? Bacih pogled na naslove po novinama razbacanim po stolu.. Samo što sam srknuo piće i rasklopio lap top ponovo mi zvoni mobilni... a i ovaj wireless nešto koči... sto godina mu treba da učita poštu... - ma ko je sad, samo što se otvoirla stranica,
- no new messages in your inbox -
.opet treba da se pakujem,,,
- Evo idem, ma u kolima sam, ne čuješ od gužve... NE KASNIM, javi joj da siđe !!!! -
~ .... Ma, da to je najbolja odluka, šta će mi sve to... jeste da me pale ribe s kojima mogu da pričam, ali to nije to... ... kraj... down boy ... ~
- Gde gledaš majmune !!!! - ~ pa naravno žensko vozi.... .. Kakva vrućina, i kud se muva ovaj ovoliki narod, kad je radno vreme... ~
- Kako ste danas , draga mama ? Koliko ostajete kod sina?........ Divno... ( ne mogu da vam prenesem koliko je divno,, još bolje bi bilo kad bi se tamo preselila... krajnje neduhovtia osobo ) Stižete na bus, ne brinite, imamo dovoljno vremena... Biće to kratka vožnja, stižete za devedeset minuta.....
- Jebote, ne mogu da verujem.... znoj mi curi s lica... njen bus izlazi iz stanice !!! ....
- Ne sekirajte se,,, neće vam ništa promaja,, samo malo da pustim klimu,, umreću od vrućine... evo smanjio sam.... - u sebi žalim što ne vozim gestapo automobil s odvojenim komorama, od kojih u jednu ulazi gas iz auspuha... prizor me uveseljava...
Ponovo se čuje mobilni, skakuće po tabli.. i pada na pod auta... Tašta mi ga ljubazno dodaje...
- Evo vozim dragu mamu, vratiću se kasnije... Jeste, zakasnili smo zbog gužve,, ja sam kriv... Da, da javiću se kad pođem...
- OOOOO, pa gde ste vi? !!!..bla bla bla... - kafica, slatko, hladna bunarska voda... kakva rakoš,na samo šezdeset kilometara od ludare... ufffffffff. ne vraća mi se tamo.. ma zna ovaj moj paša da uživa.. ali sad ima da mu presedne, kad nadzornica krene na uviđaj i odomaći se, evo već je krenula...
- Sinovac, imaš li internet, treba da proverim mejlove,, Očekujem da mi se javi jedan od klijenata... - okrenuh se ženinom bratancu koji je prolazio terasom gde smo sedeli...
Zavisnik... frik.... ma baš me briga kako me gledaju.... ukucavam šifru,, i listam... opet ništa... c....
- E sad stvarno moram da idem, Da, da doćićemo, čim ugrabimo malo vremena... Dobro su deca, bebica je počela da sedi... a on je mafijaš u zabavištu.. inače su sjani... Jeste i ona je dobro, ide na na časove joge.. Prvi sledeći vikend,,, pa naravno gospođo, vratićemo vas kući, zašto bi ste se maltretirali u autobusima...
mmmmmhhhhhhhhhhh
- Moraću da joj se javim nekako,iako ni od kuda ne odgovara ,,uhhhhh , seks sa njom je suviše dobar da bi ga se tek tako odrekao.... samo ne mogu da je podnesem kad krene da se bori za svoju ljubav.... izbijaju mi ospice......
ODAVDE ME MRZI VIŠE DA VAM PRIČAM.. ZAMISLITE DA JE OVA PRIČA BILA NA GRAMOFONSKOJ PLOČI I DA JE KLIZILA DO NJE NA PUTU DO VAŠIH SRCA....
POSMATRAJUĆI NJEN JALOVI TOK, U TRENUTKU SAM ZVIZNULA GRANU SA IGLOM I PRIČA SE PREKINULA UZ ŠKRIPAVI ZVUK IZGREBANE PLOČE....
SAD ZAMISLITE SCENU IZ FILMA - MI NISMO ANĐELI,,, KAD SRĐAN TODOROVIĆ URADI TO ISTO PREKIDAJUĆI NJAKAVU PESMU ...
- LJUBILA BIH I JA TEBEE DRAGII, AL MI MAJKA BRANI....
I LEGENDA IZGOVORI UZ ZLOBAN OSMEH :
- KAKA BRE MAJKA !!!!!
ponovo on - LJUBIO BI I JA TEBE , DRAGA AL MI ŽENA BRANI !!!
- Ovo je poslednji put da se ovo desilo. Gubim kontrolu... Da je sve samo u tripu vidimo se kad se vidimo i desi se šta se desi , bilo bi ok.. ovako nisam siguran.... Zato moram da prekinem s ovim .... vratio sam pogled na pod tražeći drugu patiku... nije je bilo, pa sam navukao nešto, za šta sam bio ubeđen da je moja majca, i , već besno, ga svalačio sa sebe jer je bilo tesno i imalo dugačke rukave...
- O čemu pričaš ? Šta da prekineš ? - pitala je
- Viđanje s tobom - promrljao sam
- Mislila sam da jeste samo kad se vidimo, videli smo se - rekla je .
- I ja sam mislio. Ali osetio sam TO!. Večeras kad si se pojavila, j.., ipak nisam bez herca, moram da palim.. - pogledao sam u njenom pravcu, ona se nije pomerala, niti menjala izraz lica...
- Znaš, desilo mi se to par puta u životu, mislim da mi se i sada dešava, mislio sam da neće više, ali eto desilo se...
- Ama saberi se, šta se desilo ?
- Da je bilo prilike, ja bih te voleo i voleo bih te kako treba i koliko treba. Ali pošto je nema, izlazim iz priče, i možemo da budemo samo prijatelji.. - pretpostavio sam da nemam više razbacanih stvari po podu i izašao u tamnu noć... daleko od kuće. Seo u kola i startovao motor, dao ludački gas i gume su urliknule umesto mene:
- KRETENU JEDAN ! KAKO SI SAMO DOZVOLIO DA TE TO SNAĐE!
Bilo je jezivo kasno, skoro dan. Upalio sam cigaretu i žestoko povukao dim. Da, dovoljno sam kretenski izgledao, da bi neko provalio gde sam stvarno bio.. ako bi uopšte neko i pitao ili bi ga bilo briga..... uhh, kako mi je tooo, samo radila, vraćao sam film......kolko imam benzina,,, moraću sutra ranije da ustajem da idem na pumpu... mmmmhhhhhh,,,,mmm već čujem onog dosadnjakovića -- jel gotov predugovor? da li ste predali moj obračun, auuu ,,skorz sam zaboravio.... fali mi,, moraću da zovem sekretaricu... uffff... dobro,,,zapamti to!!! Parkiram kola ispred kuće, sva sreća da je nizbrdo pa mogu da ga spustim na ler... Niko me nije čuo.... - Dobro bre, Laki, evo me ! Šta te briga gde sam bio ? Kad bi samo znao kolko je dooobra.. aj bre beži u kućicu.. Ostavi me na miru Pseto jedno, probudićeš nekog, jel si normalan.... ooooooo !!! - jedva ga se otresoh i šunjam se prema ulazu... Stisnutih zuba otključavam vrata, okrećem jednom, dvaput,, gurnem bravu - neće,,,, vratim unazad ključ, jednom , probam na bravu, neće ponovo,, vratim još jednom u suprotnom smeru, - preiviše nepotrebne buke,, baš sad da se pokvari brava... uuuuu jebote, pa nije ni bilo zaključano!!!
Ne mogu da verujem kakva neodgovorna žena!!!
Penjem se uz stepenice u čarapama, mačka mi nije ravna.... strovaljujem se na kauč u dnevnoj sobi,, konačno .... nirvana...ma ko će da traži pokrivač..prebacio sam jastučiće preko leđa...
.......
- Da, da , pozovite molim vas gospođu iz personalnog i pozovite se na mene ,,, ma evo gledam na monitoru stanje... - ........nema njenog mejla u inboxu, skrolujem naniže,ništa , a džanka kolko oćeš.. ... držim slušalicu iz koje dopire jednolično brbljanje u rukama,, i povremeno je naslanjam na uvo u očekivanju da prestane...
- Da, da slušam Vas... biće sređeno, ne brinite gospođo... - Spuštam slušalicu iscrpljen, a tek je deset sati.. ostaviću sekretaricu da se rve s njima,, idem u banku...
- Primajte poruke gospođice, biću nedostupan preko mobilnog, hvala. Dolazim za sat vremena.. -
Uffff, napolju je divan dan za pecanje .. a ja moram da se gušim s klijentima...
Samo što sam izašo iz kancelarije, vibrira mi mobilni... Ko li je sad?... Zlatno je vreme bilo kad su mogli da te dave samo kad si pored telefona...
- Da, ja sam.... Nije moguće.... Pa on ima samo šest godina. Trebalo bi da možete da ga savladate... Ja radim, gospođo da bih mogao da platim vaše usluge čuvanja mog deteta, dok ja radim, razumete li to? Ne mogu da dođem da ga uzmem, jer vi ne umete da ga smirite, Zovite policiju, Doviđenja !!! - Kakva rospija, i ja bih prebio svu decu u grupi da mi je ona vaspitačica...
Pet koraka.... samo što sam otplovio ponovo u ono potkrovlje namešteno u japanskom stilu... tamno mahagoni parket i samo dušek prekriven belim čaršavom na sredini ogromne prostorije,,, okružen malim stalcima sa nestvarnim svećicama... Poznata muzikica iz džepa, me je vratila u realnost,, ko sme da čeka da pređe pešački, moram odma da se javim :
- Kaži, draga.. . Radim... gde bi bio.... jel ti to mene pratiš ? Pa naravno da nisam u kancelariji, idem do katastra .... znam da ti je rekla da idem u banku, ... ajde molim te idi na itnernet i pronađi opciju za satelitsko praćenje mobilnog telefona,, jel toliko bitno da znaš tačno tačku gde se nalazim u gradu,, ovaj razgovor košta.... kaži šta ti treba ....
M O L I M ? Ja da idem po tvoju majku ? A šta ti radiš ? ........... zaglaviću na robiji ... imam obaveze ženo, čekaju me, nema šanse da idem po nju.... dobro... dobro.... u koliko sati ? ...... nema potrebe da me podsećaš.. otići ću....
- Jedan duži espreso s mlekom i kiselu vodu ....
.....ne, čekate, donesite mi dupli pelinkovac ! -
Ove novine su užas... ko još ovo čita? Bacih pogled na naslove po novinama razbacanim po stolu.. Samo što sam srknuo piće i rasklopio lap top ponovo mi zvoni mobilni... a i ovaj wireless nešto koči... sto godina mu treba da učita poštu... - ma ko je sad, samo što se otvoirla stranica,
- no new messages in your inbox -
.opet treba da se pakujem,,,
- Evo idem, ma u kolima sam, ne čuješ od gužve... NE KASNIM, javi joj da siđe !!!! -
~ .... Ma, da to je najbolja odluka, šta će mi sve to... jeste da me pale ribe s kojima mogu da pričam, ali to nije to... ... kraj... down boy ... ~
- Gde gledaš majmune !!!! - ~ pa naravno žensko vozi.... .. Kakva vrućina, i kud se muva ovaj ovoliki narod, kad je radno vreme... ~
- Kako ste danas , draga mama ? Koliko ostajete kod sina?........ Divno... ( ne mogu da vam prenesem koliko je divno,, još bolje bi bilo kad bi se tamo preselila... krajnje neduhovtia osobo ) Stižete na bus, ne brinite, imamo dovoljno vremena... Biće to kratka vožnja, stižete za devedeset minuta.....
- Jebote, ne mogu da verujem.... znoj mi curi s lica... njen bus izlazi iz stanice !!! ....
- Ne sekirajte se,,, neće vam ništa promaja,, samo malo da pustim klimu,, umreću od vrućine... evo smanjio sam.... - u sebi žalim što ne vozim gestapo automobil s odvojenim komorama, od kojih u jednu ulazi gas iz auspuha... prizor me uveseljava...
Ponovo se čuje mobilni, skakuće po tabli.. i pada na pod auta... Tašta mi ga ljubazno dodaje...
- Evo vozim dragu mamu, vratiću se kasnije... Jeste, zakasnili smo zbog gužve,, ja sam kriv... Da, da javiću se kad pođem...
- OOOOO, pa gde ste vi? !!!..bla bla bla... - kafica, slatko, hladna bunarska voda... kakva rakoš,na samo šezdeset kilometara od ludare... ufffffffff. ne vraća mi se tamo.. ma zna ovaj moj paša da uživa.. ali sad ima da mu presedne, kad nadzornica krene na uviđaj i odomaći se, evo već je krenula...
- Sinovac, imaš li internet, treba da proverim mejlove,, Očekujem da mi se javi jedan od klijenata... - okrenuh se ženinom bratancu koji je prolazio terasom gde smo sedeli...
Zavisnik... frik.... ma baš me briga kako me gledaju.... ukucavam šifru,, i listam... opet ništa... c....
- E sad stvarno moram da idem, Da, da doćićemo, čim ugrabimo malo vremena... Dobro su deca, bebica je počela da sedi... a on je mafijaš u zabavištu.. inače su sjani... Jeste i ona je dobro, ide na na časove joge.. Prvi sledeći vikend,,, pa naravno gospođo, vratićemo vas kući, zašto bi ste se maltretirali u autobusima...
mmmmmhhhhhhhhhhh
- Moraću da joj se javim nekako,iako ni od kuda ne odgovara ,,uhhhhh , seks sa njom je suviše dobar da bi ga se tek tako odrekao.... samo ne mogu da je podnesem kad krene da se bori za svoju ljubav.... izbijaju mi ospice......
ODAVDE ME MRZI VIŠE DA VAM PRIČAM.. ZAMISLITE DA JE OVA PRIČA BILA NA GRAMOFONSKOJ PLOČI I DA JE KLIZILA DO NJE NA PUTU DO VAŠIH SRCA....
POSMATRAJUĆI NJEN JALOVI TOK, U TRENUTKU SAM ZVIZNULA GRANU SA IGLOM I PRIČA SE PREKINULA UZ ŠKRIPAVI ZVUK IZGREBANE PLOČE....
SAD ZAMISLITE SCENU IZ FILMA - MI NISMO ANĐELI,,, KAD SRĐAN TODOROVIĆ URADI TO ISTO PREKIDAJUĆI NJAKAVU PESMU ...
- LJUBILA BIH I JA TEBEE DRAGII, AL MI MAJKA BRANI....
I LEGENDA IZGOVORI UZ ZLOBAN OSMEH :
- KAKA BRE MAJKA !!!!!
ponovo on - LJUBIO BI I JA TEBE , DRAGA AL MI ŽENA BRANI !!!
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
NIKAD VIŠE S TOBOM
Matrona Čet Mar 22, 2012 10:33 am
NIKAD VIŠE S TOBOM
- MOŽEMO DA BUDEMO SAMO PRIJATELJI - rekao je On, posle procene da je opasno da i dalje bude s njom.
- DOBRO – rekla je Ona, mogla je slobodno da prevrće očima jer je bila na telefonskoj vezi
- Bićemo samo prijatelji. Dođi u subotu uveče kod mene na kafu, kokice i film.
- Važi, ali nema dodira ni aluzija .
- Ma važi, ništa ti ne brini, vidimo se.Ćao, sad moram da žurim.
***
U subotu uvče oglasilo se zvono, i Ona je otvorila vrata na kojima je stajao njen novi prijatelj. Znala je da ne može bez nje, iako je u poslednje vreme izgovorio gomilu gluposti. Uvela ga je u sobu sa televizorom, dala mu daljinski i izgubila se u mračnom hodniku. Vraćajući se u sobu, nosila je na poslužavniku dve šolje sa crnom kafom i jednu čašu s belim vinom .
- Šta ti je to ? -
- Šta je tebi u poslednje vreme? Vidiš valjda da je vino, nije čaj u kristalnoj čaši .
- Pa vidim da je vino, nego zašto samo tebi ?
- Rekao si da nema aluzija, a vino je piće ljubavnika. -
- Misliš? Onda neću, imaš pivo ? -
- Nemam. Imaš kafu . -
- Hoću i ja vino . -
- Nećeš ili hoćeš? Znači ima aluzija? -
- Ima vina, nema aluzija, dil?
- Dil. Sve je kako ti kažeš. -
Ustala je i donela i njemu čašu Skovina, Skopskog suvog belog vina, pravog nektara za nepce. Hladno u kristalnoj čaši, nalivenoj tek do polovine isparavalo je svoje misterije iskona u komad etra u kome je sedelo dvoje prijatelja. Ali duh Bahusa živeo je u svakoj kapljici božanske tečnosti . Onoga koji je postao od svog srca ... i čiji su rituali bili posvećni postizanju ekstaze na svetkovinama priređivanim u njegovu čast. U tajne su bili upućeni samo pozvani, običan narod se zabavljao na trgovima.. Tragovi tajne zapisani su u vinu i opet , samo posvećeni umeju da ih protumače i upotrebe. Običan narod, i dalje pati od glavobolje i mamurluka...
- Živeli ! - rekla je Ona.
- Živeli ! - odgovorio je On, i kucnuo svojom čašom njenu. Zvonki zvuk kristala prostrujao je prostorijom.
- Za novo prijateljstvo - nazdravila je Ona, i ovlaš dodirnula njegovu kožu.
- Bez dodira ! Rekli smo -
- Bez dodira ! - ponovila je, ostavila svoju čašu na stočić, i podigla ruke u vazduh kao garanciju .
- Bez dodira, ZAMISLI ... da se moje usne spuštaju na tvoje ...
- Nemoj ! - rekao je On i zgrabio je za ruke ostajući tako bez pokreta u dodiru bez dodira, licem u lice, dok krvotok prenosi neke druge impulse koji se stvaraju.
- Moj jezik prelazi preko tvog, ne brini, ne radim ti ništa, prepliću se i energija se kovitla i kruži, svest se sužava i bledi, usmeren si samo na osećaj koji se širi, moja ruka prelazi tvojom kožom, spušta se tvojim leđima i vraća preko ruku, koje su u stisku....jer i dalje držiš moje.... a vodi te jedino moj glas i dah..zamisli da stojim ispred tebe, i prepuštam se osećaju koji me vodi, a ti mom dodiru, koji je suv ili vlažan, rukom ili jezikom prelazim tvojom kožom i upijam tvoj miris,
otkopčavam tvoj pojas i spuštam se na kolena, tvoja muškost je ispred mog lica, jezikom prelazim preko njega i osećam njegov miris i snagu, od toga sam vlažna do neprijatnog osećaja da ne mogu mnogo da izdržim... želja je nepodnošljiva, a odlaganje slatko jer je spajanje izvesno, tvoje ruke su na mojim grudima,a onda one na tvojim, uspravljaš me i skidaš mi veš,spuštaš na leđa, razdvajaš mi noge, ulaziš tako da gorim,i topim se, i svaki tvoj ulazak,moj dah pretvara u prigušene krikove, do grča koji izaziva vrisak,koji me pretvara u tvog roba, potpuno zavisnu od izvesnosti da se SAMO TO ponovo desi.... i tvoj potmuli oslobađajući izdah, koja oslobađa tvoju tečnost u meni ...-
- Prestani !!!!!!!!
- Zašto ? Pa, NIŠTA SE NIJE DESILO . - oslobodila je svoje ruke, otpila gutljaj vina i zavalila se u jastuke. - O čemu se radi ? - pitala je -
- Zar ti nisam objasnio ? -
- Kad si mi objasnio ? Za film te pitam, ko su ovi ? -
- Koji film ? -
- Alo, gledamo film, o čemu se radi u filmu ? -
- Aaa, to. Nemam pojma ...
- Šta je sad bilo ? Oćeš kokice ?
- Daj ! Daj da se ubijemo kokicama, i ako imaš ne ljuti se čoveče, donesi .....
- MOŽEMO DA BUDEMO SAMO PRIJATELJI - rekao je On, posle procene da je opasno da i dalje bude s njom.
- DOBRO – rekla je Ona, mogla je slobodno da prevrće očima jer je bila na telefonskoj vezi
- Bićemo samo prijatelji. Dođi u subotu uveče kod mene na kafu, kokice i film.
- Važi, ali nema dodira ni aluzija .
- Ma važi, ništa ti ne brini, vidimo se.Ćao, sad moram da žurim.
***
U subotu uvče oglasilo se zvono, i Ona je otvorila vrata na kojima je stajao njen novi prijatelj. Znala je da ne može bez nje, iako je u poslednje vreme izgovorio gomilu gluposti. Uvela ga je u sobu sa televizorom, dala mu daljinski i izgubila se u mračnom hodniku. Vraćajući se u sobu, nosila je na poslužavniku dve šolje sa crnom kafom i jednu čašu s belim vinom .
- Šta ti je to ? -
- Šta je tebi u poslednje vreme? Vidiš valjda da je vino, nije čaj u kristalnoj čaši .
- Pa vidim da je vino, nego zašto samo tebi ?
- Rekao si da nema aluzija, a vino je piće ljubavnika. -
- Misliš? Onda neću, imaš pivo ? -
- Nemam. Imaš kafu . -
- Hoću i ja vino . -
- Nećeš ili hoćeš? Znači ima aluzija? -
- Ima vina, nema aluzija, dil?
- Dil. Sve je kako ti kažeš. -
Ustala je i donela i njemu čašu Skovina, Skopskog suvog belog vina, pravog nektara za nepce. Hladno u kristalnoj čaši, nalivenoj tek do polovine isparavalo je svoje misterije iskona u komad etra u kome je sedelo dvoje prijatelja. Ali duh Bahusa živeo je u svakoj kapljici božanske tečnosti . Onoga koji je postao od svog srca ... i čiji su rituali bili posvećni postizanju ekstaze na svetkovinama priređivanim u njegovu čast. U tajne su bili upućeni samo pozvani, običan narod se zabavljao na trgovima.. Tragovi tajne zapisani su u vinu i opet , samo posvećeni umeju da ih protumače i upotrebe. Običan narod, i dalje pati od glavobolje i mamurluka...
- Živeli ! - rekla je Ona.
- Živeli ! - odgovorio je On, i kucnuo svojom čašom njenu. Zvonki zvuk kristala prostrujao je prostorijom.
- Za novo prijateljstvo - nazdravila je Ona, i ovlaš dodirnula njegovu kožu.
- Bez dodira ! Rekli smo -
- Bez dodira ! - ponovila je, ostavila svoju čašu na stočić, i podigla ruke u vazduh kao garanciju .
- Bez dodira, ZAMISLI ... da se moje usne spuštaju na tvoje ...
- Nemoj ! - rekao je On i zgrabio je za ruke ostajući tako bez pokreta u dodiru bez dodira, licem u lice, dok krvotok prenosi neke druge impulse koji se stvaraju.
- Moj jezik prelazi preko tvog, ne brini, ne radim ti ništa, prepliću se i energija se kovitla i kruži, svest se sužava i bledi, usmeren si samo na osećaj koji se širi, moja ruka prelazi tvojom kožom, spušta se tvojim leđima i vraća preko ruku, koje su u stisku....jer i dalje držiš moje.... a vodi te jedino moj glas i dah..zamisli da stojim ispred tebe, i prepuštam se osećaju koji me vodi, a ti mom dodiru, koji je suv ili vlažan, rukom ili jezikom prelazim tvojom kožom i upijam tvoj miris,
otkopčavam tvoj pojas i spuštam se na kolena, tvoja muškost je ispred mog lica, jezikom prelazim preko njega i osećam njegov miris i snagu, od toga sam vlažna do neprijatnog osećaja da ne mogu mnogo da izdržim... želja je nepodnošljiva, a odlaganje slatko jer je spajanje izvesno, tvoje ruke su na mojim grudima,a onda one na tvojim, uspravljaš me i skidaš mi veš,spuštaš na leđa, razdvajaš mi noge, ulaziš tako da gorim,i topim se, i svaki tvoj ulazak,moj dah pretvara u prigušene krikove, do grča koji izaziva vrisak,koji me pretvara u tvog roba, potpuno zavisnu od izvesnosti da se SAMO TO ponovo desi.... i tvoj potmuli oslobađajući izdah, koja oslobađa tvoju tečnost u meni ...-
- Prestani !!!!!!!!
- Zašto ? Pa, NIŠTA SE NIJE DESILO . - oslobodila je svoje ruke, otpila gutljaj vina i zavalila se u jastuke. - O čemu se radi ? - pitala je -
- Zar ti nisam objasnio ? -
- Kad si mi objasnio ? Za film te pitam, ko su ovi ? -
- Koji film ? -
- Alo, gledamo film, o čemu se radi u filmu ? -
- Aaa, to. Nemam pojma ...
- Šta je sad bilo ? Oćeš kokice ?
- Daj ! Daj da se ubijemo kokicama, i ako imaš ne ljuti se čoveče, donesi .....
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
NA-TREN
Matrona Čet Nov 29, 2012 11:15 am
...Stajali su na semaforu, dokle je on dopratio . Držali su se za ruke grčevito. Ispred pešačkog su pristizali ljudi i nošeni svojim mislima bili ko zna gde dok su stajali čekajući zeleno svetlo. On je privukao sebi i žurno poljubio u obraz .
- Čuvaj se - još jače joj je stegnuo ruke.
Trenutak je ličio na žvaku koja se zalepila sa asfalta na cipelu, pa ni tamo ni vamo, a gumasta vlakna su bila nedovoljna da odrede pravac njene sudbine...Da li da krene ili ostane ... Krene u neodoljivo privlačnu neizvesnost ili ostane pri mukotrpno donetim odlukama...
Gomila ljudi oko njih se odronila i krenula preko ulice . Zeleno svetlo traje kraće nego čekanje zelenog i trebalo je brzo preći ulicu. Mogla je da sačeka i sledeće zeleno svetlo , ali osetila je da mora da iskoristi ovaj signal i na brzinu je podigla pete da bi mogla da dosegne njegov obraz i cmokne ga za rastanak, osmehne se i okrene mu leđa , pretrčavajući ulicu ...jer se zeleno ipak ugasilo. Smušenost je večna kategorija ... "da se okrenem, ili da se ne okrenem ? ... ipak, bolje ne, tresnuće me neko" ... mislila je Ona ... "a znam da je zastao bar na trenutak da me potraži pogledom ..."
... Vetar i vlaga u vazduhu činili su njenu kosu neposlušnom, uvijala se bez ikakve logike, mrsila i lebdela joj oko glave , čineći je još više nervoznom dok su išli ulicom prema semaforu
... Išli su iz kafića u kome su popili drugu kafu, napolju u bašti. Ona se zaprepastila kad je pogledala na sat , zar već !!! Vreme je bilo prohladno, jesenje. Sunce zubato i zaklonjeno visokim zgradama u čijem je dvorištu bio kafić. Konobarica im je ponudila vuneni prekrivač, jer su ih već imali u ponudi za najupornije goste koji sede napolju upijajući poslednje tragove lepog vremena. Ona i On su sedeli i vodili konvencionalne razgovore naglas a u sebi setne monologe u slikama na jednu-istu temu.. Gde su zajedno jeli pitu od limuna, koliki je sneg bio kad su šetali pored reke, koliko je vremena prošlo od kad su se videli poslednji put, šta sad ovo znači... Neko je bučno zatvorio vrata od auta iza njihovih leđa i prekinuo tok misli koje su navirale bez kontrole. Pričali su o poslovima i zajedničkim prijateljima , ređajući jednog po jednog, kao na sastanku upravnog odbora, tačku po tačku.. kao da je to neko vezivno tkivo koje vezuje stvarnost i prošlost i da će ako ućute , nestati sa tog mesta. Nije bilo pristojno ćutati, sada su se videli formalno, a da nisu ustanovili nikakav plan niti rekapitulaciju uopšte razloga zašto njih dvoje sede tamo zajedno. Ona je ispijala jaku kafu bez mleka i osećala kako joj jezik gori od jačine crne tečnosti . Osetila je bol u stomaku i shvatila da nije ništa jela tog dana, jer je skočila da se spremi , kad je on neočekivano pozvao da se vide i odu na kolače . Brižljivo je tog jutra sredila kosu, da se sav taj trud ne bi video, već posle pola sata ... Morala je da ode do toaleta i proveri kako izgleda...i morala je da ustane i ode da udahne vazduh, jer joj se stomak skupio od gladi, zebnje, hladnoće a i gušila je neka nelagoda . Osećala je njegov pogled na sebi dok je prelazila veliku baštu kafea. Ušla u toalet i zatvorila vrata. Pogledala se u ogledalu i rekla : - Ne , ovo se ne dešava ! -
A onda se osvrnula oko sebe da vidi, da li ima nekog još sem nje tamo.. Potpuno je izgubila osećaj za realnost. Toliko je želela da uđe u taj oblak iznad njegove glave gde su se rojile njegove misli i vidi čega tamo ima. Jedino je to zanimalo, osećala je da je tamo toplo, ušuškano, nežno i strastveno, blaženo i setno u isto vreme, ali zamračeno i utišano. Ono o čemu su razgovarali samo je mehanički pratila, i imala muke da se koncentriše, a bilo je i previše vremena i događaja ...ko bi se svega setio . Vratila se do sofe na kojoj su sedeli jedno do drugog i On je ustao . Krenuli su da protegnu utrnule noge i da pronađu nešto toplo da pojedu, ipak je bilo kasno popodne...
...Utopili su se u gužvu na ulici. Buka je bila prevelika da bi mogli da razgovaraju. Osmehivali su se jedno drugom kada su se kao u koloni pojavile trudnice, nekoliko njih odjednom . Držao je ovlaš za ruku dok su se probijali kroz užurbanu gomilu.
- Ovo je ulica Trudnih žena - rekao je i prasnuli su u smeh razdvajajući se da bi propustili buduću mamu koja se ustremila i prošla pravo kroz njih. Njena ruka je ponovo očekivala dodir njegove i samo što su se dodirnuli na njih je naleteo neki čovek. - Izvinite - dobacila je za njim i stavila ruke u džepove i prebacila svoju pažnju na torbu koja joj je stalno spadala s ramena. Ušli su konačno u pekaru i kupili toplo, slatko pecivo posuto šećerom u prahu. Ljubazna pekarka im je spakovala i sećanje na pite s višnjama,jabukama , šljivama koja su pojeli jednom davno, kada su imali običaj da obilaze pekare po gradu . Svaka poslastica budila je prizore zaleđenih snežnih predela gde su šetali posle jela, jer je zima bila njihovo vreme . Skrenuli su u park sa ulice. On je zagrizao pecivo i otresao šećer i mrvice s brade, osmehujući se u njenom pravcu - Jedi - rekao je - ohladiće ti se - Poslušala je i zagrizla komad slatke pite, ali je posle prvog zalogaja odustala i vratila je u papirnato pakovanje , pokušavajući da se oslobodi šećera koji je zavejao njenu jaknu i ešarpu i prste i bradu ... Otresala je beli prah sa svega što je mogla i nije mogla da vidi...- Nisam gladna - slagala je i ubacila paketić u torbu. Brisala je ruke maramicom i posmatrala ga kako jede. "Ne priča se s punim ustima" govorila je nekad njena mama, pa se povinovala tom pravilu i nije ga ništa pitala. Samo je posmatrala to drago biće, koje se tako neplanirano i nestvarno pojavilo pred njom. Šetnju su priveli kraju ispred vrata kafea koji se nalazio na uglu parka. Zidovi su bili od masivnog stakla i okrenuti prema zelenilu. Ušli su u prepun kafić i samo je jedan sto u uglu bio slobodan.
- Naravno, nisam ni sumnjao da nas čeka .- rekao je i propustio je da prođe do stola. Seli su , poručili kafu i čekali da popusti napetost kako su se adaptirali na zatvoren prostor,žagor gostiju i poznati enterijer i jedno na drugo . Koliko je vremena prošlo od kad su se zadnji put videli?
- I ? Šta si radio letos ? Pričaj sad ti, ja sam dosta pričala . Da li sam ti nedostajala? -
Duboko je uzdahnuo, zavalio se u naslon fotelje , sklopio ruke na grudima i ponovio njeno pitanje. Nije drugo ništa rekao . Ona je zažalila istog trenutka što je to rekla i promenila temu. Razgovor se otkravio ali ga misli nisu pratile. Gledala ga je dok je govorio i klimala glavom povremeno, ali da je kojim slučajem pitao nešto, ne bi umela da odgovori, jer su njene misli bile na istom tom mestu samo u različitom vremenu. Prisećala se kako je tuda prolazila sama očekujući da ga ugleda među prolaznicima iako je znala da On u taj kraj nikad nije dolazio, a da ona nije bila tamo. Svađala se tako sama sa sobom, prekorevajući sebe što očekuje nešto nemoguće i predavala se nemoćna da obuzda to nesuvislo očekivanje i igru njene mašte koja je toliko zaokupljala da su slike u njenoj glavi bile skoro stvarne. Sada je sedela u fotelji do njega i ceo taj prizor delovao je nestvarno iako je sad mogla da dodirne njegovu ruku. Ipak nije to uradila , kao što više nije pitala ništa što bi je stvarno interesovalo i u jednom momentu poželela da ode s tog mesta jer joj se učinilo besmislenim to što je pristala da se vidi s njim. Shvatila je da je On nešto pitao jer je upitno gledao u njenom pravcu ... Prenula se i zamolila da ponovi pitanje .Ponovio je bez čuđenja, jer je sada On mogao da plete svoje misli dok je Ona govorila. To tkanje je počelo da ga pritiska i samo što su se saglasili da popiju još jednu kafu, konobarice nije bilo ni na vidiku, i on je ustao , objavljujući da su krenuli .
- Odjednom mi ne prija ovde, idemo da prošetamo i nađemo neko bolje mesto.
... Spuštala se niz ulicu do dogovorene tačke za susret i pretraživala gomilu šarenih jakni i kaputa u potrazi za visokom muškom prilikom ali je nije bilo. Nastavila je prometnom ulicom naniže i shvatila da je odmakla i previše, pa se okrenula i stala da razgleda u suprotnom pravcu. Vraćala se sporim korakom i pored velikog izloga spazila ga kako skida kacigu i stavlja kačket silazeći s motora. Bio je neodoljivo zgodan u kožnim pantalonama i bajkerskoj jakni . Bili su to njoj dobro poznati ekscentrični detalji koji nisu imali mnogo veze s njegovom naravi, bar ne onim delom koji je Ona upoznala. I On je razgledao okolo, vadeći telefon iz džepa, ali ga je vratio nazad kad su im se pogledi susreli a Ona već prišla sasvim blizu. Pružio joj je ruku da se pozdrave.
- Dobar dan. Kako si ? - rekao je uz šeretski osmeh stežući njenu ruku, kao da se pozdravlja sa ortakom.
- Sad sam stvarno dobro- rekla je Ona, istrgla ruku iz stiska i zagrlila ga, ispitujući stvarnost dok ga je lupkala po leđima. " Jeste, od krvi i mesa! Voila! ". Odmakla se i osmehnula, radosna što ga vidi .
- Drago mi je da te vidim ! -
- I meni je drago da te vidim !- odgovorio je - Idemo na kafu. Nema ovde kolača u blizini, možemo posle da potražimo neku poslastičaru, šta kažeš?
- Kolače ? Ahaaa,,, pa dobro , možemo posle, sad možemo da popijemo i staru dobru kafu...-
rekla je Ona - IMA VREMENA -
- Nema vremena - odvratio je On razdvajajući reči na slogove, bez osećaja, učinilo joj se pa nije ništa odgovorila . Izgovorene reči ostale su da lebde u vazduhu, ostajući za njima kao jato crnih jesenjih ptica koje su sledile neke samo njima vidljive i znane pravce kretanja i oglašavanja.
....Išla je žurno niz ulicu, vadeći povremeno iz džepa telefon da proveri vreme. Istog trenutka bi zaboravila koliko je sati i žurila dalje. Nije mogla tačno da proračuna koliko joj je vremena potrebno da stigne do dogovorenog mesta. Bila je velika gužva na ulici tog podneva.
" Ooooo Bože! Poginućeš !!! " pomislila je, ukopana u mestu jer je prestravio oštar zvuk kočnica koje su zaškripale asfaltom. Okrenula se levo-desno i nije videla ništa opasno, automobili su se kretali u uobičajenom talasastom ritmu prateći zeleno/crvene signale raskrsnica. Stajala je na trotoaru i trudila se da se povrati iz stupora u koji je upala iz velike žurbe. Trenutak praćen reskim zvukom protegao se u njenoj svesti u neku drugu dimenziju. Pokušavala je da se priseti i odblokira zaglavljene slike. Proteklo leto između njih dvoje skupilo se u mrvicu trenutka i skoro nestalo . Krenula je na sastanak s Njim, a da nije dobro proračunala koliko joj vremena treba da se spremi i da stigne na dogovoreno mesto. Kasnila je ali je vreme nije primalo u svoj tok, bila je dezorijentisana,lako se obukla a duvao je hladan vetar, oblivao je znoj od brzog hoda i obuzimala jeza od vlage u vazduhu, a žurila je. Misli su joj bile u totalnoj konfuziji, jer nije ni imala vremena da misli i razume gde je tačno pošla i zašto. Prepustila se samo neodoljivoj želji da bude ponovo u njegovom prisustvu bez obzira na povod koji nije dobro ni razumela. Nije znala tačno da li treba da napravi kompresiju ili dekompresiju mentalnih slika da bi mogla da se vrati u sadašnji trenutak, da li su se slike iz njenih brižljivo sređenih i klasifikovanih foldera rasule po raskrsnici koju je prelazila panično proveravajući da li je svetleća figurica u raskoraku ili u stavu mirno dok je koračala zebrastom šarom po asfaltu, da li treba da se zaustavi i pokuša da pokupi rasute prizore iz prošlosti, ili je raskrsnica uvlačila u svoju žurbu i galamu, brujanje i korake. Nesigurno je pratila neka leđa ispred sebe, nadajući se da je to najsigurnija opcija za učešće u saobraćaju u stanju u kakvom je bila. Odjednom joj je sinulo da postoje nekakvi propisi o korišćenju mobilnog telefona na pešačkom prelazu, pa je odustala da još jednom bezuspešno proveri koje je vreme, da li je na dobrom putu i proceni koliko joj vremena još treba. Kretala se u magnovenju, sledeći bujicu ljudi koji su se kretali u istom pravcu,naniže . Odjednom, odjeknula je ponovo u njenom bliskom sećanju škripa kočnica, pitala se od kuda ceo taj konfuzni film koji se odmotao u njenoj glavi u trenutku. Neee, to se dešava u momentu smrti, tako bar pričaju oni koji su se vratili s "puta"... Njene misli su galopirale poput divljih pastuva u planinskoj magli a to je bilo poslednje što joj je trebalo. Htela je da bude smirena i staložena i odaje utisak da joj nije previše stalo iako je znala da Njega neće omesti u dešifrovanju signala koji se sami emituju iz njenog polja. Želela je jedino da se oslobodi tog prepunjenog balona koji je vukla na tankoj niti probijajući se s teretom koji je usporavao kao jedro na vetru vukući je u suprotnom pravcu od onoga za koji je znala da mora da prati. Kretanje joj je dodatno otežavao osećaj u stomaku, amalgam nervoze, uzbuđenja, neizvesnosti koja se borila sa izvesnošću donetih odluka koje su zahtevale pridržavanje, a pridržavanje nadljudski napor jer su se kosile sa osećajima koji se nisu dali ukrotiti razumom i običajima kojih se trebalo pridržavati u cilju opstanka i poretka. Sav taj kontradiktorni galimatijas materijalizovao se u grču u njenom stomaku. A grč u bol koji je prisilio da zastane i na silu se vrati u stvarnost. Vazduha nije bilo ni za lek.... Vreme je curilo u nekom svom neumitnom ritmu, stvarnost je jedva pokupila iz okolnih garavih ćoškova, ispod točkova vozila u prolazu, sa lica prolaznika, iz vetra koji joj je ledio lice, od koga su oči suzile a usne sušile ....
- Ahhhhhh.! ..Oteo joj se uzdah iz grudi ... " Da, na kolače si pošla !" Osmehnula se i nastavila da hoda... Drugačije nije moglo
- Čuvaj se - još jače joj je stegnuo ruke.
Trenutak je ličio na žvaku koja se zalepila sa asfalta na cipelu, pa ni tamo ni vamo, a gumasta vlakna su bila nedovoljna da odrede pravac njene sudbine...Da li da krene ili ostane ... Krene u neodoljivo privlačnu neizvesnost ili ostane pri mukotrpno donetim odlukama...
Gomila ljudi oko njih se odronila i krenula preko ulice . Zeleno svetlo traje kraće nego čekanje zelenog i trebalo je brzo preći ulicu. Mogla je da sačeka i sledeće zeleno svetlo , ali osetila je da mora da iskoristi ovaj signal i na brzinu je podigla pete da bi mogla da dosegne njegov obraz i cmokne ga za rastanak, osmehne se i okrene mu leđa , pretrčavajući ulicu ...jer se zeleno ipak ugasilo. Smušenost je večna kategorija ... "da se okrenem, ili da se ne okrenem ? ... ipak, bolje ne, tresnuće me neko" ... mislila je Ona ... "a znam da je zastao bar na trenutak da me potraži pogledom ..."
... Vetar i vlaga u vazduhu činili su njenu kosu neposlušnom, uvijala se bez ikakve logike, mrsila i lebdela joj oko glave , čineći je još više nervoznom dok su išli ulicom prema semaforu
... Išli su iz kafića u kome su popili drugu kafu, napolju u bašti. Ona se zaprepastila kad je pogledala na sat , zar već !!! Vreme je bilo prohladno, jesenje. Sunce zubato i zaklonjeno visokim zgradama u čijem je dvorištu bio kafić. Konobarica im je ponudila vuneni prekrivač, jer su ih već imali u ponudi za najupornije goste koji sede napolju upijajući poslednje tragove lepog vremena. Ona i On su sedeli i vodili konvencionalne razgovore naglas a u sebi setne monologe u slikama na jednu-istu temu.. Gde su zajedno jeli pitu od limuna, koliki je sneg bio kad su šetali pored reke, koliko je vremena prošlo od kad su se videli poslednji put, šta sad ovo znači... Neko je bučno zatvorio vrata od auta iza njihovih leđa i prekinuo tok misli koje su navirale bez kontrole. Pričali su o poslovima i zajedničkim prijateljima , ređajući jednog po jednog, kao na sastanku upravnog odbora, tačku po tačku.. kao da je to neko vezivno tkivo koje vezuje stvarnost i prošlost i da će ako ućute , nestati sa tog mesta. Nije bilo pristojno ćutati, sada su se videli formalno, a da nisu ustanovili nikakav plan niti rekapitulaciju uopšte razloga zašto njih dvoje sede tamo zajedno. Ona je ispijala jaku kafu bez mleka i osećala kako joj jezik gori od jačine crne tečnosti . Osetila je bol u stomaku i shvatila da nije ništa jela tog dana, jer je skočila da se spremi , kad je on neočekivano pozvao da se vide i odu na kolače . Brižljivo je tog jutra sredila kosu, da se sav taj trud ne bi video, već posle pola sata ... Morala je da ode do toaleta i proveri kako izgleda...i morala je da ustane i ode da udahne vazduh, jer joj se stomak skupio od gladi, zebnje, hladnoće a i gušila je neka nelagoda . Osećala je njegov pogled na sebi dok je prelazila veliku baštu kafea. Ušla u toalet i zatvorila vrata. Pogledala se u ogledalu i rekla : - Ne , ovo se ne dešava ! -
A onda se osvrnula oko sebe da vidi, da li ima nekog još sem nje tamo.. Potpuno je izgubila osećaj za realnost. Toliko je želela da uđe u taj oblak iznad njegove glave gde su se rojile njegove misli i vidi čega tamo ima. Jedino je to zanimalo, osećala je da je tamo toplo, ušuškano, nežno i strastveno, blaženo i setno u isto vreme, ali zamračeno i utišano. Ono o čemu su razgovarali samo je mehanički pratila, i imala muke da se koncentriše, a bilo je i previše vremena i događaja ...ko bi se svega setio . Vratila se do sofe na kojoj su sedeli jedno do drugog i On je ustao . Krenuli su da protegnu utrnule noge i da pronađu nešto toplo da pojedu, ipak je bilo kasno popodne...
...Utopili su se u gužvu na ulici. Buka je bila prevelika da bi mogli da razgovaraju. Osmehivali su se jedno drugom kada su se kao u koloni pojavile trudnice, nekoliko njih odjednom . Držao je ovlaš za ruku dok su se probijali kroz užurbanu gomilu.
- Ovo je ulica Trudnih žena - rekao je i prasnuli su u smeh razdvajajući se da bi propustili buduću mamu koja se ustremila i prošla pravo kroz njih. Njena ruka je ponovo očekivala dodir njegove i samo što su se dodirnuli na njih je naleteo neki čovek. - Izvinite - dobacila je za njim i stavila ruke u džepove i prebacila svoju pažnju na torbu koja joj je stalno spadala s ramena. Ušli su konačno u pekaru i kupili toplo, slatko pecivo posuto šećerom u prahu. Ljubazna pekarka im je spakovala i sećanje na pite s višnjama,jabukama , šljivama koja su pojeli jednom davno, kada su imali običaj da obilaze pekare po gradu . Svaka poslastica budila je prizore zaleđenih snežnih predela gde su šetali posle jela, jer je zima bila njihovo vreme . Skrenuli su u park sa ulice. On je zagrizao pecivo i otresao šećer i mrvice s brade, osmehujući se u njenom pravcu - Jedi - rekao je - ohladiće ti se - Poslušala je i zagrizla komad slatke pite, ali je posle prvog zalogaja odustala i vratila je u papirnato pakovanje , pokušavajući da se oslobodi šećera koji je zavejao njenu jaknu i ešarpu i prste i bradu ... Otresala je beli prah sa svega što je mogla i nije mogla da vidi...- Nisam gladna - slagala je i ubacila paketić u torbu. Brisala je ruke maramicom i posmatrala ga kako jede. "Ne priča se s punim ustima" govorila je nekad njena mama, pa se povinovala tom pravilu i nije ga ništa pitala. Samo je posmatrala to drago biće, koje se tako neplanirano i nestvarno pojavilo pred njom. Šetnju su priveli kraju ispred vrata kafea koji se nalazio na uglu parka. Zidovi su bili od masivnog stakla i okrenuti prema zelenilu. Ušli su u prepun kafić i samo je jedan sto u uglu bio slobodan.
- Naravno, nisam ni sumnjao da nas čeka .- rekao je i propustio je da prođe do stola. Seli su , poručili kafu i čekali da popusti napetost kako su se adaptirali na zatvoren prostor,žagor gostiju i poznati enterijer i jedno na drugo . Koliko je vremena prošlo od kad su se zadnji put videli?
- I ? Šta si radio letos ? Pričaj sad ti, ja sam dosta pričala . Da li sam ti nedostajala? -
Duboko je uzdahnuo, zavalio se u naslon fotelje , sklopio ruke na grudima i ponovio njeno pitanje. Nije drugo ništa rekao . Ona je zažalila istog trenutka što je to rekla i promenila temu. Razgovor se otkravio ali ga misli nisu pratile. Gledala ga je dok je govorio i klimala glavom povremeno, ali da je kojim slučajem pitao nešto, ne bi umela da odgovori, jer su njene misli bile na istom tom mestu samo u različitom vremenu. Prisećala se kako je tuda prolazila sama očekujući da ga ugleda među prolaznicima iako je znala da On u taj kraj nikad nije dolazio, a da ona nije bila tamo. Svađala se tako sama sa sobom, prekorevajući sebe što očekuje nešto nemoguće i predavala se nemoćna da obuzda to nesuvislo očekivanje i igru njene mašte koja je toliko zaokupljala da su slike u njenoj glavi bile skoro stvarne. Sada je sedela u fotelji do njega i ceo taj prizor delovao je nestvarno iako je sad mogla da dodirne njegovu ruku. Ipak nije to uradila , kao što više nije pitala ništa što bi je stvarno interesovalo i u jednom momentu poželela da ode s tog mesta jer joj se učinilo besmislenim to što je pristala da se vidi s njim. Shvatila je da je On nešto pitao jer je upitno gledao u njenom pravcu ... Prenula se i zamolila da ponovi pitanje .Ponovio je bez čuđenja, jer je sada On mogao da plete svoje misli dok je Ona govorila. To tkanje je počelo da ga pritiska i samo što su se saglasili da popiju još jednu kafu, konobarice nije bilo ni na vidiku, i on je ustao , objavljujući da su krenuli .
- Odjednom mi ne prija ovde, idemo da prošetamo i nađemo neko bolje mesto.
... Spuštala se niz ulicu do dogovorene tačke za susret i pretraživala gomilu šarenih jakni i kaputa u potrazi za visokom muškom prilikom ali je nije bilo. Nastavila je prometnom ulicom naniže i shvatila da je odmakla i previše, pa se okrenula i stala da razgleda u suprotnom pravcu. Vraćala se sporim korakom i pored velikog izloga spazila ga kako skida kacigu i stavlja kačket silazeći s motora. Bio je neodoljivo zgodan u kožnim pantalonama i bajkerskoj jakni . Bili su to njoj dobro poznati ekscentrični detalji koji nisu imali mnogo veze s njegovom naravi, bar ne onim delom koji je Ona upoznala. I On je razgledao okolo, vadeći telefon iz džepa, ali ga je vratio nazad kad su im se pogledi susreli a Ona već prišla sasvim blizu. Pružio joj je ruku da se pozdrave.
- Dobar dan. Kako si ? - rekao je uz šeretski osmeh stežući njenu ruku, kao da se pozdravlja sa ortakom.
- Sad sam stvarno dobro- rekla je Ona, istrgla ruku iz stiska i zagrlila ga, ispitujući stvarnost dok ga je lupkala po leđima. " Jeste, od krvi i mesa! Voila! ". Odmakla se i osmehnula, radosna što ga vidi .
- Drago mi je da te vidim ! -
- I meni je drago da te vidim !- odgovorio je - Idemo na kafu. Nema ovde kolača u blizini, možemo posle da potražimo neku poslastičaru, šta kažeš?
- Kolače ? Ahaaa,,, pa dobro , možemo posle, sad možemo da popijemo i staru dobru kafu...-
rekla je Ona - IMA VREMENA -
- Nema vremena - odvratio je On razdvajajući reči na slogove, bez osećaja, učinilo joj se pa nije ništa odgovorila . Izgovorene reči ostale su da lebde u vazduhu, ostajući za njima kao jato crnih jesenjih ptica koje su sledile neke samo njima vidljive i znane pravce kretanja i oglašavanja.
....Išla je žurno niz ulicu, vadeći povremeno iz džepa telefon da proveri vreme. Istog trenutka bi zaboravila koliko je sati i žurila dalje. Nije mogla tačno da proračuna koliko joj je vremena potrebno da stigne do dogovorenog mesta. Bila je velika gužva na ulici tog podneva.
" Ooooo Bože! Poginućeš !!! " pomislila je, ukopana u mestu jer je prestravio oštar zvuk kočnica koje su zaškripale asfaltom. Okrenula se levo-desno i nije videla ništa opasno, automobili su se kretali u uobičajenom talasastom ritmu prateći zeleno/crvene signale raskrsnica. Stajala je na trotoaru i trudila se da se povrati iz stupora u koji je upala iz velike žurbe. Trenutak praćen reskim zvukom protegao se u njenoj svesti u neku drugu dimenziju. Pokušavala je da se priseti i odblokira zaglavljene slike. Proteklo leto između njih dvoje skupilo se u mrvicu trenutka i skoro nestalo . Krenula je na sastanak s Njim, a da nije dobro proračunala koliko joj vremena treba da se spremi i da stigne na dogovoreno mesto. Kasnila je ali je vreme nije primalo u svoj tok, bila je dezorijentisana,lako se obukla a duvao je hladan vetar, oblivao je znoj od brzog hoda i obuzimala jeza od vlage u vazduhu, a žurila je. Misli su joj bile u totalnoj konfuziji, jer nije ni imala vremena da misli i razume gde je tačno pošla i zašto. Prepustila se samo neodoljivoj želji da bude ponovo u njegovom prisustvu bez obzira na povod koji nije dobro ni razumela. Nije znala tačno da li treba da napravi kompresiju ili dekompresiju mentalnih slika da bi mogla da se vrati u sadašnji trenutak, da li su se slike iz njenih brižljivo sređenih i klasifikovanih foldera rasule po raskrsnici koju je prelazila panično proveravajući da li je svetleća figurica u raskoraku ili u stavu mirno dok je koračala zebrastom šarom po asfaltu, da li treba da se zaustavi i pokuša da pokupi rasute prizore iz prošlosti, ili je raskrsnica uvlačila u svoju žurbu i galamu, brujanje i korake. Nesigurno je pratila neka leđa ispred sebe, nadajući se da je to najsigurnija opcija za učešće u saobraćaju u stanju u kakvom je bila. Odjednom joj je sinulo da postoje nekakvi propisi o korišćenju mobilnog telefona na pešačkom prelazu, pa je odustala da još jednom bezuspešno proveri koje je vreme, da li je na dobrom putu i proceni koliko joj vremena još treba. Kretala se u magnovenju, sledeći bujicu ljudi koji su se kretali u istom pravcu,naniže . Odjednom, odjeknula je ponovo u njenom bliskom sećanju škripa kočnica, pitala se od kuda ceo taj konfuzni film koji se odmotao u njenoj glavi u trenutku. Neee, to se dešava u momentu smrti, tako bar pričaju oni koji su se vratili s "puta"... Njene misli su galopirale poput divljih pastuva u planinskoj magli a to je bilo poslednje što joj je trebalo. Htela je da bude smirena i staložena i odaje utisak da joj nije previše stalo iako je znala da Njega neće omesti u dešifrovanju signala koji se sami emituju iz njenog polja. Želela je jedino da se oslobodi tog prepunjenog balona koji je vukla na tankoj niti probijajući se s teretom koji je usporavao kao jedro na vetru vukući je u suprotnom pravcu od onoga za koji je znala da mora da prati. Kretanje joj je dodatno otežavao osećaj u stomaku, amalgam nervoze, uzbuđenja, neizvesnosti koja se borila sa izvesnošću donetih odluka koje su zahtevale pridržavanje, a pridržavanje nadljudski napor jer su se kosile sa osećajima koji se nisu dali ukrotiti razumom i običajima kojih se trebalo pridržavati u cilju opstanka i poretka. Sav taj kontradiktorni galimatijas materijalizovao se u grču u njenom stomaku. A grč u bol koji je prisilio da zastane i na silu se vrati u stvarnost. Vazduha nije bilo ni za lek.... Vreme je curilo u nekom svom neumitnom ritmu, stvarnost je jedva pokupila iz okolnih garavih ćoškova, ispod točkova vozila u prolazu, sa lica prolaznika, iz vetra koji joj je ledio lice, od koga su oči suzile a usne sušile ....
- Ahhhhhh.! ..Oteo joj se uzdah iz grudi ... " Da, na kolače si pošla !" Osmehnula se i nastavila da hoda... Drugačije nije moglo
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
ZEN BAŠTA
Matrona Čet Nov 29, 2012 11:22 am
Zen bašta predstavlja duhovnu repliku sveta, "suvu bastu" naseg uma i odnosa prema njegovim vecnim principima...
Vekovima Japanski Zen majstori prave zen bašte unutar manastira sa skladno uređenim kamenjem po belom pesku, kreirajući mirno utočište za smirivanje duha, razmišljanje i meditaciju.
One služe da istražujete snagu vaše prirode i duha, koji je po Zen učenju miran, koncentrisan, iskren i sposoban da se suoči sa životnim poteškoćama sa savršenom smirenošću.
Zen bašte ili kamene bašte su izmislili Japanski ratnici kako bi u periodima mira imali mesto za meditaciju. Najvažnije je to da one nisu pod uticajem godišnjih doba i zuba vremena pa nakon dužeg perioda rata, kada se vrate, bašte ih čekaju skoro kao da se ništa nije promenilo - one simbolizuju nešto što odoleva prolaznosti života. Kamene bašte se u Japanu održavaju vekovima na isti način i vi danas možete da posmatrate identičnu baštu kao i pre 100 ili 200 godina.
Zen vrt podleze strogim pravilima uredjenja - uvek se sastoji od ogradjenog, plitkog "bazena" ispunjenog peskom, odredjenog broja stena ili krupnog kamenja i, retko - biljkama (uglavnom mahovine). Pesak simbolizuje VODU, i zbog toga se svakog dana preoblikuje specijalnim grabuljama u sare koje podsecaju na TALASE, stenje predstavlja ZEMLJU (a cesto i samo ostrvlje Japana), a zbog treceg elementa, VAZDUHA (kosmos) - uvek mora biti na otvorenom.
Osnovni elementi Zen bašte su pesak i kamenje.
Čvrstina i postojanost kamenja je u suprotnosti sa fluidom peska, što pravi savršen balans, a to je jedan od osnovnih principa Zen filozofije. Izražava stalnost i promenljivost sveta. Pesak stvara jednostavnost i spokoj. Simbolizuje vodu, koja po istočnjačkom verovanju odnosi negativnu energiju. Potezima grabulje dobija se osećaj pokreta, talasa i vodenog toka.
Kamen predstavlja večnost, stabilnost i nepromenjivost. U zavisnosti od toga kako je kamenje rasporedjeno po bašti menja se i njegova simbolika. Ono može biti ravno ili sa špicevima koji štrče na gore, postavljeno horizontalno ili vertikalno, pa tako predstavlja planine, ostrva, zemlju, drvo, metal, vatru, čak i ljude. Broj kamenja u bašti nije strogo određen, mada je povoljno da ih bude tri, pet ili sedam jer ti brojevi nose dobru energiju.
U nedostatku dvorišta i uslova za pravu Zen baštu možete napraviti minijaturnu repliku sa istovetnim motivima.
Osnova sobne Zen bašte je može da bude kutija od drveta, ili i od keramike. U to se uspe pesak koji mora da bude najfinije granulacije i u sivoj ili beloj boji . Sem ta dva osnovna elementa potrebne su i male grabulje ili nešto slično, viljuška ili češalj sa krupnijim zupcima. Elementi za dekoraciju moraju biti od prirodnih materijala i mora ih biti malo ...
Prvo se poravna pesak u posudi a onda se grabuljama iscrtavaju talasaste linije po njemu i na sve to se rasporede kamenčići, školjke, kristali ili komadi drveta - to je najkraće i ono što se vidi spolja.
Vaše unutrašnje osećanje odražava se kroz šare koje pravite. Postizanje savršenih linija nije lako, to je kreativan i inspirativan izazov. Um je veoma fleksibilan ako vežbamo fleksibilnost. Sposobnost da fleksibilno mislimo je korisna u običnom životu, i u potrazi za Zenom. Savremeni život je pun ometanja, i naš um nije sposoban da apsorbuje sve podatke koji ulaze u nas.
Takođe ne koristimo moć sadašnjeg trenutka. Koliko boravimo u njemu ?
Za vreme rada u zen-basti misli su usredsredjene iskljucivo na projektovanje slike bašte koju stvarate u vašoj glavi na prostor oko vas.
Koncentrisanjem na savršenu jednostavnost svog Zen vrta, treniramo svoj um da zaustavi haotične i zbrkane misli u našoj glavi. To je slično kao koncentrisanje na dah u meditaciji. Kroz meditaciju produbljujemo našu percepciju i pročišćavamo um.
Ideja Zen Bašte traje vekovima, tačnije od 6-tog veka. Prvobitno su to bile bašte velikih razmera, i pružale su mogućnost Budističkim sveštenicima da po njima šetaju.
Izgled im se menjao vremenom, i tek u 13-tom veku su usvojeni principi bašte kakvu znamo danas. Njihov fizički oblik predstavlja Zen filozofiju, i podstiče samoispitivanje, duhovnu prefinjenost i prosvećenost.
Prvobitno su nastale da pomognu meditaciji i učenju religioznih principa.
Zen-baste se iskljucivo uredjuju samostalno, odnosno samo jedna osoba moze radeti na jednoj zen-basti.
Koncept Zen bašte je apsolutno minimalistički jer tu prostor treba da se oseti više nego da se gleda.
Ono što je privuklo moju pažnju bila je slika kutije s peskom i kamenčićima .. Kliknula sam na nju i istog trenutka shvatila da ja moram to da napravim.
Obrisala sam od prašine veliki osmougaoni tanjir od crnog stakla i nasula soli u njega . Da, imala sam Zen baštu samo mi je bila rasturena po kući , kao i moje misli po Vasioni ... Bilo mi je jasno zašto sam donosila kamenčiće s raznih Balkanskih plaža na koje su me vodili ili sam išla sama .
Prvo pravilo koje mi nije išlo na ruku je minimalizam... hmmm.. ustanovila sam da imam previše kamenja ... Komad borovine koju su izbacili talasi sa Tasosa koju sam donela u vreći sa oblutcima od mermera belih do raznobojno-slojevito narandžastih . To mi je bilo malo, pa sam tamo kupila komad rozen kvarca . Imala sam i komad borove smole , tamjana , preteče ćilibara koji sam našla u šumi ispod kuće. Komad stene - obične planinske stene koji sam donela sa vrha Rtnja , konačno je u belom slanom "pesku " susreo oblutak sa Tasosa i školjku spiralno uvijenog morskog puža... Kazali su MINIMALNO ... a i tanjir bi bio premali da se smesti sav dekorativni morski šljunak koji imam po kući .
Večnost vs trenutak .
Pa zar to nije isto ?
Stena vs pesak ?
Trajnost i Prolaznost ..
Zar pesak nekad nije bio stena?
Voda je kriva ....
"Vodo,
u meni zarobljena
kad me ne bude više
da li ću biti sjećanje u tebi
kada se bude gasila žeđ
nepoznate žene ? "
Kaza nepoznati pesnik danas .
.. A ja sedoh da redizajniram svoju Zen bašticu danas, na ovom preseku vremena i mojih misli .
Površina peska je bila početnički ravna i brzo dovedena u to stanje. Doći će to do izražaja, kad tad ... znam... ali ne mogu da dočekam da ređam kamenčiće i da im dajem imena , rekli su da kamenčići mogu da simbolizuju ljude ... Opet mi je krcat tanjir ... Suvišni šoder treba baciti, definitivno... Da ne bi pokvarila jedva ravnu površinu tabula rase od soli, pravila sam skice na prtenom prekrivaču preko stola, koji mi je ostao kao uspomena na babu koja me je mnogo volela.... odavno je umrla, pa je verovatno već mesto među zrncima peska kao i ostalim mojim precima i mojim inkarnacijama .... a malo je zrnaca u tanjiru za svaku dušu koja ima uticaja na moj život i na današnju postavku bašte... Mogla bih da postavim rozen kvarc kristal u sredinu ? To je bar nesumnjivo, ako je ta vrsta kristala pokriva ljubav, to bi trebalo da bude centralna tačka u bašti .. ok.. posadila sam ga u centar . Srce moje bašte bio je roze obli kamenčić i mogao je da počne da pulsira. Kažu da su kristali živa bića i da imaju samo jedan puls dnevno. .... Pa dobro malo je samo loše centrirano... ne mari ... Gde sad da stavim sebe ? I koji kamen da budem ja ? I šta će mi Ljubav ako nema mene. Ja ću da budem ovaj komad borovine, jer imam samo jedno drvce, to je nekad bilo živo i ja sam samo jedna.. uffff... ovo sam isto brzo rešila... imaću više vremena da uživam gledajući u svoju rukotvorinu ... Komad skamenjene borove smole bio je Pravi On koji čeka da u mirisnom dimu sagori od ljubavi prema meni Pravoj. Pogrešni Oni su hteli da uskoče u baštu, ali sam ih ostavila na gomili pored tanjira ..pored budućih testera za Pravog... Da imali su imena, ali nisu imali svrhe... Ionako se zovu Gomila. Na koliko grešaka imamo pravo u životu ?
Zen bašta je za smirenje uma ... Dobro, čekaj bre, to posle...prvo moram da je postavim i da budem zadovoljna postavkom, pa nisam ja Zen budista, ja sam Pravoslavka po slobodnoj volji ... A kako može da se izađe iz Pravoslavlja ? Nisam nešto zadovoljna učinkom iako bi mogla da isposlujem kamenovanje ako bih progovorila o tome pred nekim važnim... Vrati se ...devojko u Zen gradinu ... trenutno stanje stvari je da ste ti i tvoj Pravi daleko kao Nebo i Zemlja. Kao Život i Smrt. U nedostatku Neba i Blata koje nije dozvoljeno stavljati u baštu ionako su jedno gore jedno dole, svuda...
Život, okamenjeni život, trag života mogao bi da bude ovaj morski puž, njega ću da stavim na jedan kraj bašte, a na drugi mogu da stavim kamičak sa Rtnja , kao neživog stvora. I to smo Ja i On u trenutnoj konstelaciji Zodijaka, inkarnacija, socijalnog okruženja, uloga koje igramo i svetova u kojima živimo. Ček da vidim šta još imam na policama... Iz jednog krčaga od bakra iskoči oblutak sa Tasosa , elipsastog oblika, od mermera prošaran kristalima soli koji može da stane na dlan. Takav isti samo nestvarno okruglog oblika nalazi se kod Onoga koga predstavlja Ljuštura morskog puža, kao poklon iz dobrih starih vremena dok je Ljubav bila živa, ali je nismo primećivali ... i kad su delfini znali odgovore na neka pitanja... Bilo je to davno. Pre tri miliona nedelja. To je istovremeno i merna jedinica za čežnju koja prati razdvojenost ... e, da to stavi u tanjir... kad bi mogla ceo Rtanj da stavim posredi nas .... Vrati se , vrati se, vrati se, vrati se Natalija.... u sada .. Diši .. nema veze što nisi dovršila baštenske radove... Diši,,,, Udahni, broji do sedam...Udahni do najmanje alveole ...... ne diši ,, broji do sedam....izdahni...broji do sedam.... Izdahni svo crnilo iz sebe. Zamisli da kroz tvoje čelo ulazi planinski potok i teče kroz tebe, zamisli da je tvoja unutrašnjost taj potok ... oslušni žubor hladne planinske vode ... prizovi sećanja smiraja Prirode ..... Prizovi gorske vile tvoje sestre po šumi da igraju kolo oko tvojih briga i da ih začaraju ... Prenuo me zvuk telefona ... Titanik melodija ....
- Da, ništa .. hmmmm, mogla bih ... čekaj .. čini mi se da čujem kao da pada kiša, udara mi u prozor nešto... idem da vidim... ako pada, onda neki drugi put.... dobro .. imam kišobran.-
Ponela sam staklene čaše, pončo, sprej protiv komaraca i domaći liker od višnje koji sam nedavno dobila od rođake iz Šumadije i krenula u noć. Planove i teme za razgovor sam ostavila kod kuće ... jer sam neplanirano izašla a spremala sam se da zaspim za kratko vreme...
Otišla sam do park - šume, nedaleko , koja je sasvim drugačije izgledala po noći . Sevalo je i grmelo u daljini , i osmatrala sam nebo iznad Rtnja ... Lansirala se iz sigurne dnevne sobe u neosvetljeno podnožje prave šume , tj njen mali urbani deo s klupama pod drvenim krovovima... Ubrzo se pojavio inspirator događaja, a setila sam se da njega u mojoj Zen bašti nije predstavljao ni jedan kamenčić, drvce ni školjka.... Ko je on u mom životu, onda? I šta ja ovde radim ? Tradicionalno žensko pitanje... Odmahnula sam rukom, a to se u mraku nije videlo. Nebo je prošarao bljesak munje, a odmah zatim se prolomio udar groma. Skamenila sam se ... " Oooooo, dobro,znam da me gledaš, pa ne mogu ja stalno da budem savršenstvo ... oću pauzu .... " ...
- Šta ti je ? Nije valjda da se plašiš ? -
- Ma jok... samo nisam planirala da umrem baš večeras... Inače baš uživam u vremenskim prilikama..
- Opusti se, meni prija ... ovo ti je idealna prilika da se napuniš dobrim prirodnim energijama koje se prazne kroz vazduh , ali moraš da budeš otvorena za njih. Ako se plašiš , blokiraš njihove tokove. -
- Nikad nisam razmišljala na taj način... Obično me prasak groma nagoni da poskočim ... Nije me strah... ali neka jeza ipak me protresa.. Brrrrr....
- Proći će, ionako je daleko, kiša nikad ne dolazi s te strane... Videćeš ... Ajde da sednemo ...ima dovoljno svetla.. vidiš kuda gaziš.?.
- Da , raspoznajem teren..
Seli smo i ja sam počela da vadim stvari iz ranca.. Na zveckanje čaša on se zaprepastio...
- Tvoj smisao za detalje me je oduvek oduševljavao.. Ja bih mogao da smislim najdalje do plastičnih čaša iz prodavnice... Spustio je na sto oznojeni tetrapak hladnog soka od ananasa za mene i crnu čokoladu . Iz džepa je izvadio metalnu pljosku sa nečim što ja nisam htela da probam ... čak ni ako je sveto miro , manastirska prepečenica... bljak.. meni to sve isto miriše... Moju višnjevaču sam popravila sterilnom votkom, iako je i njoj baza bila od neke specijalne domaće rakije dok je bila u fazi vrenja...
- I ? Štaimanovo?
- Od kad ?
- Nemam pojma, a jel, a kako je prošao tvoj dejt ?
- Koji dejt ?
- Pa onaj što si mi najavila ..
- A ... ček da se setim..koji beše... ma sve je to bezveze, da nije , svakako ne bi nikom ništa pričala... - nasmejah se gorko - nego da smo mi živi i zdravi , ajd živeli -
- Živa bila - reče moj sagovornik bez kamenčića da ga reprezentuje u mojoj Zen baštici..
- Najinteresantiji na tom dejtu bio je konobar iz restorana pored reke gde smo sedeli. Pogledao je u mog "dejta" i skontao da to nije onaj od prošli put, i značajno po principu diskrecija zagarantovana nije promenio izraz lica ... a ja sam muke imala da se uzdržim da ne prasnem u smeh ... hebiga brate, i ja bih volela da nisam niša menjala, ali vis mayor....
Šta je ostalo bilo, nemam pojma, već sam zaboravila...
Žamor iz grada, pomešana muzika iz restorana, lavež pasa i huk sove mešali su se i prelivali kroz toplu julsku noć . ... Morala bih da stavim nešto živo u baštu da bi moglo da simbolizuje ovog čoveka , razgovor je tekao kao planinska reka menjajući tok od brzaka i slapova do mirnih virova koje smo izbegavali ...
- Da, da.. bilo mi je jako teško da isključim emocije... mada kad bolje razmislim nisam ih isključivao u potpunosti ...
- Ili jesi ili nisi ? Nije reklama za lav pivo ... Ajd, batali tu temu, vidiš da ti ne ide... a i nisam te to pitala...
- Pa rekao sam ti da mi nije jasno da ono što meni toliko nedostaje, nekome ne znači ništa. A ja sam se povukao da ti napravim mesta za to.. Video sam te srećnu ...
" Da, da,, imam jedan crni kamen s liskunom, savršeno bi mu odgovarao,,,,," javljale su mi se pomisli, kako me je diskusija odbijala ... htela sam tu temu da skamenim .. kao i pravac koji je pretio da se nametne...
- Sećaš se kako sam ti pričao kako da osetiš vibraciju Zemlje . Dođi ovamo sedi pored mene...- ustao je, prošetao par koraka i seo na zemlju. Oklevala sam, a on se u skoku stvorio na klupi sedajući do mene, oslanjajući se na moja leđa, svojim leđima.
"Gotova si kokoško, telesni kontakt.. zar je važno s kog kraja... Ooooo, Vasiono čuješ li me.. zašto muškarci razmišljaju samo o jednoj stvari .... ??? ! Ako nešto mrzim to je ONO natezanje, kad on ima nešto na umu što ja nemam... a ništa mi ne ide u prilog od ukazivača "
- Probaj stopalima da osetiš . Izuj te patike i čarape i oseti golu Zemlju pod nogama.
Oseti kako ti prolazi kroz noge i penje se naviše, kako izvlači iz tebe svu negativnu energiju koja se natrag sliva istim kanalima ... Diši duboko i umiri misli ... Pretvori se u čulo. -
" Jes,kako da neću da umirim misli,,,, kako da se iščupam odavde ... sad će sigurno da krene "dalje" ... šta da radim ako se okrene ... ufffff, " Okretala sam glavu levo desno i gore dole pokušavajući da se koncentrišem i povećam protok krvi u mozak.... " Misli .. misli ... kokoško.. " a onda sam se umirila .... Neko strujanje se stvarno pelo uz moje noge .... Da li je to želja ? Da li si sigurna da je to želja za muškim telom oslonjenim na tvoja leđa ? .... Oooo, Majko Zemljo ... pomozi mi da spoznam svoje želje i osećaje ! "
- Zašto si prestala ?"
- Šta ?"
- Da se pokrećeš, osećao sam kako se pokreće tvoja kičma, a onda si prestala ...
Onda sam prestala i da dišem ....
- Znaš , Natalija, na svetu postoje fatalne žene . Ja sam doživeo dve . Jedna je bila plavuša, seks bomba, harala je Prištinom u vreme kad sam živeo tamo i nije se plašila ni Albanaca . Uvek je imala jarko crveni karmin na usnama i njen seksipil obarao je s nogu bez razlike. Imao sam nesreću da se spetljam s njom i jedva sam se izvukao iz toga... Čak ni iskustvo iz kreveta s njom, ne može da zaseni tu napetost koja se oko nje stvarala...
- I tera te da razmišljaš , bolje da se ja sklonim .. dok je vreme .. a ? - rekla sam bez razmišljanja ....
- Da . Te osobe, fam fatale, ne rade ništa posebno, ali samo njihovo prisustvo je pogubno za muškarca.. Strah da ne izgubi glavu za njom je veći od želje da je ima .... - zaćutao je .
Osmeh mi je nestao sa lica ..
- A koja je druga ? -
Ćutao je ... Zvuci iz grada su nestali . Samo su zrikavci ostali istrajni ...Jednolično razdragani cvrkutali su svoje večne rapsodije...
- A druga sam ja ? Jel ? Odogovori kad te pitam ! - Bila sam zapanjena ....
- A nisam to hteo da kažem, Natalija, NISAM TO HTEO DA KAŽEM ....
- Ma dobro, bre.. samo sam zatečena ... prepovezujem neke stvari... Misliš da je moguće da su takve sudbine posledice života koji su bili manjih brojeva nego što je nihovim nosiocima trebalo... teskobnih životnih priča... Ja osećam ponekad da živim repliku, ili delove nastavka nekih priča .. Zato stalno sanjam vukove , kojih se jezivo plašim , ali koji me ne povređuju u tim snovima ... samo mi prilaze kao da je to nešto najprirodnije...
- To je svakako nešto van tvog domašaja ... Karma ... Ali uvek imaš mene . Ja sam tvoj kastodijan i kad spavaš, borim se sa zmajevima koji te napadaju . Moj ognjeni mač je nepobediv. Budi spokojna. Zver te čuva . -
Tišinu je prekinuo moj mobilni koji se kratko oglasio.
- Idemo . Voleo bih da mogu ćešće ovako da sedim s tobom . Bilo mi je zadovoljstvo . -
- I meni . Posvetiću ti poseban kamen u mojoj Zen bašti . -
- Opet se bakćeš dalekim istokom ... ne ide to uz šljivovicu i šumadijski sir ... Istina je u tebi , draga moja ... nema potrebe da ideš bilo gde .... Ja mogu da ti pričam danima šta sam radio za života u Persiji ili kao Tatarin , ili kao Vizantijski ratnik... i ti si uvek bila tamo negde ... -
- Ne izmišljaj , bre ! Bila sam i ja...... kako da ne.. - SMEH SE VRATIO ODNEKUD... sakrio se bio i on od julske suve grmljavine.....
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
Zašto se ždralov ples pretvorio u asanu na jednoj nozi sa glavom savijenom ispod krila
Matrona Čet Nov 29, 2012 11:26 am
Zašto se ždralov ples pretvorio u asanu na jednoj nozi sa glavom savijenom ispod krila
Zato što je nestalo muzike. Ili je nestalo struje pa je nestalo i muzike. Glup je naslov , ali se priča ipak odmotala ....
Ždral je osetio da nešto nedostaje i umirio je svoje pokrete koje je tako zaneseno izvodio pred svojom ženkom ....
# # #
Bili su na kampovanju. Ona i On. Dan je bio vreo a vazduh suv.
Odabrali su planinski vrh na topografskoj karti, izabrali staze kojima se treba popeti i poneli sve što bi im moglo zatrebati za noć pod zvezdama . Šator, vreće za spavanje,hranu, preobuku i dovoljno vode koja je bila najveći ali dragoceni teret u rancima. Uspon je bio naporan, znoili su se i pravili pauze u debelim hladovima stogodišnih bukava . Žurili su da što pre izađe na proplanak odakle se pružao veličanstveni vidik na sve strane dokle god je pogled dopirao i gde su se neimenovana brda spajala u iznaglici sa nebeskim svodom. Imali su dovoljno vremena da naprave bivak i postave sve na dostupna mesta, improvizuju ognjište , upale vatru i uživaju u smiraju priode. Ta noć je trebalo da bude savršena, danima su planirali izlazak u podnožje planinskog vrha i noć pod vedrim nebom.
Bili su atipičan par, nedefinisanog statusa veze, kako je bilo moderno reći . Oboje su jako držali do svoje slobode i viđali su se veoma retko u nepravilnim vremenskim razmacima i u međuvremenu nisu održavali kontakte telefonom . Prosto se javljao zov, koji su osećali , i tada bi zvali jedno drugo, često bi istog dana osvanule elektronske poruke na temu viđenja. Oboje su bili umorni od života i u tom kontaktu videli oazu za beg od haosa njihovih života . Teglili su svako svoje breme i dok su bili zajedno skoro da nisu govorili jer nisu hteli da remete savršenstvo tih trenutaka dok su bili zajedno. Nju nisu interesovali njegovi drugovi i kumovi, njegovi problemi na poslu, računi , poslovni dilovi, kvarovi na kolima a njemu nije želela da priča o svojoj svakodnevici .
Tišina koja je pratila njihove susrete ni jednog trenutka nije bila neprijatna. Uživali su u njoj satima puštajući da samo postoje . Razumeli su se bez reči samo uz osmehe i govor očiju i dodire . To što se dešavalo bilo je tako posebno i različito od svega što su imali prilike da iskuse ... na izgled isto ali je bilo neponovljivo blaženstvo i ushićenost samo zbog toga što je sve tako kako jeste i što su se uopšte pronašli . Njihova telesna ljubav rastapala je granice čulnog uživanja, i kada su ležali u dodiru i božanstvenom miru posle ekstaze koja je umela danima da traje , ako su i pričali , zaključak je bio da su negde na početku i da najbolje među njima tek treba da se desi.
Kako nisu međusobno mnogo razgovarali, tako nisu o toj svojoj vezi pričali ni sa drugim ljudima dok nisu bili zajedno .
A onda je Ona osetila da nešto pulsira u njoj , prvo bez obrisa i nedefinisano, ali vremenom sve jasnije ... - Šta se ovo dešava ? - Imala je odjednom jaku želju da sve definiše i pretvori u reči i jasne misli, u deklaraciju.. Misli su se rojile i rovarile njenom svešću ... - Zašto je sve ovako, nekonvencionalno, želela bih da budem s njim svakog dana, želela je neku od poznatih formi, iako se on užasavao konvencionalnih odnosa i obaveza, pokušavala je da priča s njim o tome, o njihovoj vezi, o planovima za budućnost, ali on nikada nije bio raspoložen da se uključi u te razgovore ili je to bilo jako šturo... - Nas dvoje jedemo zajedno so, bez koje nema života. Hleb je nešto što se jede svaki dan, i niko nema želju za hlebom, to je tako izvesno i doosadno... Razmenili smo suze, znoj i smeh, zašto to želiš da udaviš u sivu svakodnevnicu ? Ja volim da pustim život da me iznenadi, čemu planovi ?
Zašto, zašto...zašto... Pa zato što svi tako rade.. i ja bi sada umela bolje, moja svakodnevnica nikad ne bi bila siva.... Zašto on neće da bude samnom svaki dan ... ... Pokušala je da ona zakaže sastanak . Da odradi muški deo posla u vezi. Bilo je jako napeto i neizvesno...prvo je rekao da ne može, a nju je zapljusnuo talas nesigurnosti i očaja da se jedva povratila....nikad ništa od nje neće zavisiti.... Talas je bio kao rukom odnesen kada se on ipak javio i rekao da želi da provede popodne s njom .
Bilo je to popodne kada su razgovarali .
Preko nekih đakonija od oraha i suvog voća i crnog vina . On je ipak za nju pronalazio najbolja mesta u gradu sa najukusnijom hranom i mirisnim vinima , ali ....... njoj je trebalo nešto više .... Čega više? Prostora, dokaza ljubavi, vremena.... nije znala tačno... ali patila je od uskraćenosti ... tiho i neartikulisano ...Sedeli su u mirnom uglu velikog etno restorana i ona se skupila na drvenoj stolici nenaviknuta na toliko informacija iz njegovih usta. Iz njega je provalila bujica pitanja koja su ga godinama mučila, nedoumice, planovi, želje ... On je pričao i pričao, a ona je bila zatečena. Toliko je maštala o tome kako njih dvoje sede i pričaju, a sada kad se to dešavalo, više nije bila sigurna da to želi ... Kako da ga vrati u nemušto izdanje? Nije bilo moguće. Nije imala šta da kaže na sve što je on izručio pred nju, a pogotovo što nije mogla ni da pretposatavi da je sve tako kako je pričao. Bilo je to previše za nju . Sva njegova priča se odbila o nju kao voda o kamen, koji štrči iz potoka , pokvašen ali samo po površini... Po izlasku iz restorana prošetali su nepoznatim okolnim ulicama i za kratko se vratili u svoje poznato postojanje u tišini, bez priče. Ljubili su se kao školarci ispred neke garaže u zaklonu jelke koja je odavno prerasla dvorište .
Rastali su se te večeri i posle toga više niša nije bilo isto .
On je prekršio zavet ćutanja i implanti koje je ona pokupila počeli su da rade sami za sebe u njenom telu i mislima. Neprekidno je razmišljala o njemu, imala je hiljadu pitanja bez odgovora, nije znala šta oseća prema njemu, pitala se šta to znači - VOLETI NEKOG - da li ga voli, šta oseća prema njemu - i nije imala odgovore ...Znala je jedino kolikojoj nedostaje kada nije s njim, ili kada je rešavala da ne bude više s njim. Odlučila je da proba, da svoja osećanja izrazi rečima, pisala mu je mejlove o svojim osećajima, ali su ostajali bez odgovora,osećala je da se glibi u nepoznato, hvatala je panika, nije bilo ničeg sigurnog na šta bi mogla da se osloni, sve više je pisala i pričala, a poziv da se vide nikako nije dolazio iako joj je sve više nedostajao. Imala je osećaj da je nešto pogrešno rekla, pa se trudila da to ispravi, od njega nije stizao nikakav napis, pa je imala osećaj da se otuđuju, polako ali izvesno.
Mislila je i mislila, i mislila i mislila , pravila planove, prepravljala planove, pokušavala da odredi svoje mesto, pokušavala da sazna koliko ona njemu znači, u kojoj je fazi njihova veza , a vreme je prolazilo . Teklo je između njih dvoje i pravilo sve veći jaz. Dogovarali su se da se vide i onda su se njemu desile neke nepredviđene stvari i nije mogao da bude s njom. Ona je izgubila strpljenje, a sigurnost ionako nije osećala i odgurnula ga od sebe. Rekla mu je da ne želi više nikad da ga vidi . Ostala je sama i u mislima , jer je na javi ionako bila sama već dugo. Presreo je osećaj jezive usamljenosti i odbačenosti i počela je da žali što je dozvolila da je vodi nervoza i ogorčenje. Jaz je bio nepremostiv, vreme ga je produbljivalo, a njene msili postale su nemilosrdne . Osećala je odbojnost prema samoj sebi i njene noći postale su jezive. Nedostajao joj je nepodnošljivo a nije mogla ništa da promeni. Popuštala je želji da sve ispravi i vrati u prošlost, ali joj se činilo da time samo naliva još betona između njih . Osećala je bolove u telu i njene misli postale su crne . Družila se sa bliskim ljudima koji su primećivali promenu i raspitivali se zašto izgleda kao zombi . Znala je da niko ne želi da sluša tirade o promašenim ljubavima, i nije se upuštala u priče Trajalo je to predugo i osećala je da mora da preduzme nešto, ali nije imala ideju šta je to . Čitala je i vreme provodila u prirodi koliko god je mogla ali se osećala loše i svakim danom je bivalo sve gore. Jedne noći je zaspala u potkrovlju na terasi . Iz polusna je prenuo grozni san u kome se obrela na dnu mora sa mišlju da je mrtva. Tako sanjiva ustala je i nekako se doteturala do spavaće sobe i bacila u krevet , iznurena i uplašena. San joj nije dolazio. Misli su konačno počele da se odmotavaju tako da je sve dobijalo smisao . Njena crvena spavaćica bila je mokra od znoja . Činilo joj se da se pojavljuju fleke na lanenom platnu kako su se tegobne misli odvajale iz njene svesti.. Konačno je razumela da je celog života bila isključena za osećaje, da se toliko odvojila od svojih osećaja da njie umela da ih prepozna, da nije sebi dozvoljavala da ih oseti i da se panično plašila , mada nije mogla ni da nasluti čega tačno . Borila se sa demonom koji je pokazao svoje obličje u vlažnim flekama koje su se pojavljivale u polutami na njenoj spavaćici ,,, bili su to njeni strahovi, ko zna odakle sve sačuvani i skamenjeni u njenom telu , osećala je kako to izlazi iz nje, kako se žuč i jad probija i razliva njenom kožom i natapa tkaninu u vreloj noći bez vazduha . Gušila se i borila za dah , prevrtala po čaršavima , čvrsto žmurila u jalovoj nadi da će zaspati i da će mora prestati. Ali njeno telo se borilo. Onda se ona rasanila i uspravila teško dišući, progovorila je : - Šta je ovo ? A neki glas duboko unutar nje joj je odgovorio :
- Ja ne želim da umrem ! Želim da živim i da dišem , oslobodi me -
Podigla je svoje ruke u visini očiju . Osećala je život u njima . Prešla je dlanovima preko svog grla i lica i osetila suze kako joj klize niz lice .
- Ja sam sama sebi tamničar . Ja sam zaključala svoje srce i nisam mu dozvoljavala da diše. Zbog nekih prastarih povreda , trajno je isključila svoje osećaje, zato nije ni umela da objasni sebi šta je osećala prema Njemu. Opako se trudila da svoje osećaje ugura u definicije i predstave iz knjiga i filmova, ali nije umela da odredi i izrazi ono što se u njoj dešavalo . Osetila je te noći da je to u njoj ključala ljubav i dozvolila je da je okupa i očisti od nanosa starih povreda i bola . To saznanje bilo je tako smirujuće da je trenutno zaspala ..Dok je tonula u san imala je osećaj da se ponovo rodila u žuči i krvi . Od te noći krenula je njena regeneracija, osetila je smirenje i pomirenje sa samom sobom. Dozvolila je sebi da oseća po prvi put i netragom su nestala pitanja o osećajima. Više nije imala potrebu da definiše svoje osećaje, prosto je znala . Prihvatila je sve što joj se dešavalo ikada. Odlučila je da bude levak kroz koji će propustiti svoju novootkrivenu ljubav i u prošlost i u budućnost i tako ih isceliti odjednom. Prestala je da brine. Njene misli dobile su boju . Shvatila je da su joj misli bile crne i sive jako dugo . Smirenje koje je osećala dobilo je boju šume i neba. Kristalno plava i sve moguće nijanse zelene preplavile su njen um bez sadržaja . Konačno je razumela šta znači ženska energija osećaja, zašto je dozvolila da je nadvlada muška mentalna energija i sve joj krene nizbrdo.Šta je privlačila a šta odbijala u svom životu. Razumela je ciklična kretanja u prirodi i prestala da pruža otpor kretanjima u sopstvenom telu i životu, dozvolila da krv po prvi put radosno krene njenim krvotokom. Dozvolila je sebi da oseti radost života . Osetila je podršku životu u dahu , koji je tako neosetan a tako nezamenljiv . Njen život se izmestio u neke nove šine. Dobio je lakoću , boje , mirise i talase ... Primećivala je bujice smeha oko sebe, pulsiranje prirode i njen izraz lica se promenio , njene oči su bile radosne , posle ko zna koliko vremena.
Sav taj džak misli ponela je sa sobom, kad se on neočekivano javio s pozivom da krenu u planinu kao da se ništa u međuvremenu nije desilo.
Raspakovala ga je i prebirala po njemu bez glasa, dok su sedeli pored vatre, noć se već spustila i nju je već hvatao san jer je bila udobno zavaljena i ušuškana u njegovom naručju a zadubljeni svako u svoje misli ..
Prenula se osetivši bol u ramenu od neudobnog položaja bez jastuka , i samo otvorila oči , prisećajući se gde se nalazi. Vatra je plamsala ispred nje, promeškoljila se i protrljala rame i namestila se udobnije . Pretraživala je mrak iza ognjišta i počela da razaznaje pokrete visoke , vitke , snažne prilike u tai chi pokretima u odsaju plamena . Prizor joj je oduzimao dah. On je bio u dubokoj meditaciji u pokretu , potupno stopljen sa okruženjem, kretao se u ritmu izbijanja plamenova iz vatre i disao duboko sledeći neku iskonsku šemu savršenstva i postojanja. Prestala je da se pita da li ga voli i kako to ljubav izgleda. Vreme je prestalo da postoji , noć pod zvezdama bila je pred njima , topla, letnja , oštrog planinskog vazduha , puna vila i vilenjaka ....
- Ne spavaš, ljubav ? -
- Ne - osmehnula mu se i protegla zevajući ... - mhhhh ... pustila sam konačno da se moja ljubavna priča piše sama , mogu da odahnem ...a ko bi rekao da je to tek tako -
Okrenula se da dohvati činiju sa zrnima grožđa i uživala u slatkom nektaru pod jezikom .
- Baš sam gladna ... - rekla je punih usta i slatki sok joj je procurio niz bradu ...jedva se uzdržala da ne prasne u smeh i ne zagrcne preslatkim voćem...
Zato što je nestalo muzike. Ili je nestalo struje pa je nestalo i muzike. Glup je naslov , ali se priča ipak odmotala ....
Ždral je osetio da nešto nedostaje i umirio je svoje pokrete koje je tako zaneseno izvodio pred svojom ženkom ....
# # #
Bili su na kampovanju. Ona i On. Dan je bio vreo a vazduh suv.
Odabrali su planinski vrh na topografskoj karti, izabrali staze kojima se treba popeti i poneli sve što bi im moglo zatrebati za noć pod zvezdama . Šator, vreće za spavanje,hranu, preobuku i dovoljno vode koja je bila najveći ali dragoceni teret u rancima. Uspon je bio naporan, znoili su se i pravili pauze u debelim hladovima stogodišnih bukava . Žurili su da što pre izađe na proplanak odakle se pružao veličanstveni vidik na sve strane dokle god je pogled dopirao i gde su se neimenovana brda spajala u iznaglici sa nebeskim svodom. Imali su dovoljno vremena da naprave bivak i postave sve na dostupna mesta, improvizuju ognjište , upale vatru i uživaju u smiraju priode. Ta noć je trebalo da bude savršena, danima su planirali izlazak u podnožje planinskog vrha i noć pod vedrim nebom.
Bili su atipičan par, nedefinisanog statusa veze, kako je bilo moderno reći . Oboje su jako držali do svoje slobode i viđali su se veoma retko u nepravilnim vremenskim razmacima i u međuvremenu nisu održavali kontakte telefonom . Prosto se javljao zov, koji su osećali , i tada bi zvali jedno drugo, često bi istog dana osvanule elektronske poruke na temu viđenja. Oboje su bili umorni od života i u tom kontaktu videli oazu za beg od haosa njihovih života . Teglili su svako svoje breme i dok su bili zajedno skoro da nisu govorili jer nisu hteli da remete savršenstvo tih trenutaka dok su bili zajedno. Nju nisu interesovali njegovi drugovi i kumovi, njegovi problemi na poslu, računi , poslovni dilovi, kvarovi na kolima a njemu nije želela da priča o svojoj svakodnevici .
Tišina koja je pratila njihove susrete ni jednog trenutka nije bila neprijatna. Uživali su u njoj satima puštajući da samo postoje . Razumeli su se bez reči samo uz osmehe i govor očiju i dodire . To što se dešavalo bilo je tako posebno i različito od svega što su imali prilike da iskuse ... na izgled isto ali je bilo neponovljivo blaženstvo i ushićenost samo zbog toga što je sve tako kako jeste i što su se uopšte pronašli . Njihova telesna ljubav rastapala je granice čulnog uživanja, i kada su ležali u dodiru i božanstvenom miru posle ekstaze koja je umela danima da traje , ako su i pričali , zaključak je bio da su negde na početku i da najbolje među njima tek treba da se desi.
Kako nisu međusobno mnogo razgovarali, tako nisu o toj svojoj vezi pričali ni sa drugim ljudima dok nisu bili zajedno .
A onda je Ona osetila da nešto pulsira u njoj , prvo bez obrisa i nedefinisano, ali vremenom sve jasnije ... - Šta se ovo dešava ? - Imala je odjednom jaku želju da sve definiše i pretvori u reči i jasne misli, u deklaraciju.. Misli su se rojile i rovarile njenom svešću ... - Zašto je sve ovako, nekonvencionalno, želela bih da budem s njim svakog dana, želela je neku od poznatih formi, iako se on užasavao konvencionalnih odnosa i obaveza, pokušavala je da priča s njim o tome, o njihovoj vezi, o planovima za budućnost, ali on nikada nije bio raspoložen da se uključi u te razgovore ili je to bilo jako šturo... - Nas dvoje jedemo zajedno so, bez koje nema života. Hleb je nešto što se jede svaki dan, i niko nema želju za hlebom, to je tako izvesno i doosadno... Razmenili smo suze, znoj i smeh, zašto to želiš da udaviš u sivu svakodnevnicu ? Ja volim da pustim život da me iznenadi, čemu planovi ?
Zašto, zašto...zašto... Pa zato što svi tako rade.. i ja bi sada umela bolje, moja svakodnevnica nikad ne bi bila siva.... Zašto on neće da bude samnom svaki dan ... ... Pokušala je da ona zakaže sastanak . Da odradi muški deo posla u vezi. Bilo je jako napeto i neizvesno...prvo je rekao da ne može, a nju je zapljusnuo talas nesigurnosti i očaja da se jedva povratila....nikad ništa od nje neće zavisiti.... Talas je bio kao rukom odnesen kada se on ipak javio i rekao da želi da provede popodne s njom .
Bilo je to popodne kada su razgovarali .
Preko nekih đakonija od oraha i suvog voća i crnog vina . On je ipak za nju pronalazio najbolja mesta u gradu sa najukusnijom hranom i mirisnim vinima , ali ....... njoj je trebalo nešto više .... Čega više? Prostora, dokaza ljubavi, vremena.... nije znala tačno... ali patila je od uskraćenosti ... tiho i neartikulisano ...Sedeli su u mirnom uglu velikog etno restorana i ona se skupila na drvenoj stolici nenaviknuta na toliko informacija iz njegovih usta. Iz njega je provalila bujica pitanja koja su ga godinama mučila, nedoumice, planovi, želje ... On je pričao i pričao, a ona je bila zatečena. Toliko je maštala o tome kako njih dvoje sede i pričaju, a sada kad se to dešavalo, više nije bila sigurna da to želi ... Kako da ga vrati u nemušto izdanje? Nije bilo moguće. Nije imala šta da kaže na sve što je on izručio pred nju, a pogotovo što nije mogla ni da pretposatavi da je sve tako kako je pričao. Bilo je to previše za nju . Sva njegova priča se odbila o nju kao voda o kamen, koji štrči iz potoka , pokvašen ali samo po površini... Po izlasku iz restorana prošetali su nepoznatim okolnim ulicama i za kratko se vratili u svoje poznato postojanje u tišini, bez priče. Ljubili su se kao školarci ispred neke garaže u zaklonu jelke koja je odavno prerasla dvorište .
Rastali su se te večeri i posle toga više niša nije bilo isto .
On je prekršio zavet ćutanja i implanti koje je ona pokupila počeli su da rade sami za sebe u njenom telu i mislima. Neprekidno je razmišljala o njemu, imala je hiljadu pitanja bez odgovora, nije znala šta oseća prema njemu, pitala se šta to znači - VOLETI NEKOG - da li ga voli, šta oseća prema njemu - i nije imala odgovore ...Znala je jedino kolikojoj nedostaje kada nije s njim, ili kada je rešavala da ne bude više s njim. Odlučila je da proba, da svoja osećanja izrazi rečima, pisala mu je mejlove o svojim osećajima, ali su ostajali bez odgovora,osećala je da se glibi u nepoznato, hvatala je panika, nije bilo ničeg sigurnog na šta bi mogla da se osloni, sve više je pisala i pričala, a poziv da se vide nikako nije dolazio iako joj je sve više nedostajao. Imala je osećaj da je nešto pogrešno rekla, pa se trudila da to ispravi, od njega nije stizao nikakav napis, pa je imala osećaj da se otuđuju, polako ali izvesno.
Mislila je i mislila, i mislila i mislila , pravila planove, prepravljala planove, pokušavala da odredi svoje mesto, pokušavala da sazna koliko ona njemu znači, u kojoj je fazi njihova veza , a vreme je prolazilo . Teklo je između njih dvoje i pravilo sve veći jaz. Dogovarali su se da se vide i onda su se njemu desile neke nepredviđene stvari i nije mogao da bude s njom. Ona je izgubila strpljenje, a sigurnost ionako nije osećala i odgurnula ga od sebe. Rekla mu je da ne želi više nikad da ga vidi . Ostala je sama i u mislima , jer je na javi ionako bila sama već dugo. Presreo je osećaj jezive usamljenosti i odbačenosti i počela je da žali što je dozvolila da je vodi nervoza i ogorčenje. Jaz je bio nepremostiv, vreme ga je produbljivalo, a njene msili postale su nemilosrdne . Osećala je odbojnost prema samoj sebi i njene noći postale su jezive. Nedostajao joj je nepodnošljivo a nije mogla ništa da promeni. Popuštala je želji da sve ispravi i vrati u prošlost, ali joj se činilo da time samo naliva još betona između njih . Osećala je bolove u telu i njene misli postale su crne . Družila se sa bliskim ljudima koji su primećivali promenu i raspitivali se zašto izgleda kao zombi . Znala je da niko ne želi da sluša tirade o promašenim ljubavima, i nije se upuštala u priče Trajalo je to predugo i osećala je da mora da preduzme nešto, ali nije imala ideju šta je to . Čitala je i vreme provodila u prirodi koliko god je mogla ali se osećala loše i svakim danom je bivalo sve gore. Jedne noći je zaspala u potkrovlju na terasi . Iz polusna je prenuo grozni san u kome se obrela na dnu mora sa mišlju da je mrtva. Tako sanjiva ustala je i nekako se doteturala do spavaće sobe i bacila u krevet , iznurena i uplašena. San joj nije dolazio. Misli su konačno počele da se odmotavaju tako da je sve dobijalo smisao . Njena crvena spavaćica bila je mokra od znoja . Činilo joj se da se pojavljuju fleke na lanenom platnu kako su se tegobne misli odvajale iz njene svesti.. Konačno je razumela da je celog života bila isključena za osećaje, da se toliko odvojila od svojih osećaja da njie umela da ih prepozna, da nije sebi dozvoljavala da ih oseti i da se panično plašila , mada nije mogla ni da nasluti čega tačno . Borila se sa demonom koji je pokazao svoje obličje u vlažnim flekama koje su se pojavljivale u polutami na njenoj spavaćici ,,, bili su to njeni strahovi, ko zna odakle sve sačuvani i skamenjeni u njenom telu , osećala je kako to izlazi iz nje, kako se žuč i jad probija i razliva njenom kožom i natapa tkaninu u vreloj noći bez vazduha . Gušila se i borila za dah , prevrtala po čaršavima , čvrsto žmurila u jalovoj nadi da će zaspati i da će mora prestati. Ali njeno telo se borilo. Onda se ona rasanila i uspravila teško dišući, progovorila je : - Šta je ovo ? A neki glas duboko unutar nje joj je odgovorio :
- Ja ne želim da umrem ! Želim da živim i da dišem , oslobodi me -
Podigla je svoje ruke u visini očiju . Osećala je život u njima . Prešla je dlanovima preko svog grla i lica i osetila suze kako joj klize niz lice .
- Ja sam sama sebi tamničar . Ja sam zaključala svoje srce i nisam mu dozvoljavala da diše. Zbog nekih prastarih povreda , trajno je isključila svoje osećaje, zato nije ni umela da objasni sebi šta je osećala prema Njemu. Opako se trudila da svoje osećaje ugura u definicije i predstave iz knjiga i filmova, ali nije umela da odredi i izrazi ono što se u njoj dešavalo . Osetila je te noći da je to u njoj ključala ljubav i dozvolila je da je okupa i očisti od nanosa starih povreda i bola . To saznanje bilo je tako smirujuće da je trenutno zaspala ..Dok je tonula u san imala je osećaj da se ponovo rodila u žuči i krvi . Od te noći krenula je njena regeneracija, osetila je smirenje i pomirenje sa samom sobom. Dozvolila je sebi da oseća po prvi put i netragom su nestala pitanja o osećajima. Više nije imala potrebu da definiše svoje osećaje, prosto je znala . Prihvatila je sve što joj se dešavalo ikada. Odlučila je da bude levak kroz koji će propustiti svoju novootkrivenu ljubav i u prošlost i u budućnost i tako ih isceliti odjednom. Prestala je da brine. Njene misli dobile su boju . Shvatila je da su joj misli bile crne i sive jako dugo . Smirenje koje je osećala dobilo je boju šume i neba. Kristalno plava i sve moguće nijanse zelene preplavile su njen um bez sadržaja . Konačno je razumela šta znači ženska energija osećaja, zašto je dozvolila da je nadvlada muška mentalna energija i sve joj krene nizbrdo.Šta je privlačila a šta odbijala u svom životu. Razumela je ciklična kretanja u prirodi i prestala da pruža otpor kretanjima u sopstvenom telu i životu, dozvolila da krv po prvi put radosno krene njenim krvotokom. Dozvolila je sebi da oseti radost života . Osetila je podršku životu u dahu , koji je tako neosetan a tako nezamenljiv . Njen život se izmestio u neke nove šine. Dobio je lakoću , boje , mirise i talase ... Primećivala je bujice smeha oko sebe, pulsiranje prirode i njen izraz lica se promenio , njene oči su bile radosne , posle ko zna koliko vremena.
Sav taj džak misli ponela je sa sobom, kad se on neočekivano javio s pozivom da krenu u planinu kao da se ništa u međuvremenu nije desilo.
Raspakovala ga je i prebirala po njemu bez glasa, dok su sedeli pored vatre, noć se već spustila i nju je već hvatao san jer je bila udobno zavaljena i ušuškana u njegovom naručju a zadubljeni svako u svoje misli ..
Prenula se osetivši bol u ramenu od neudobnog položaja bez jastuka , i samo otvorila oči , prisećajući se gde se nalazi. Vatra je plamsala ispred nje, promeškoljila se i protrljala rame i namestila se udobnije . Pretraživala je mrak iza ognjišta i počela da razaznaje pokrete visoke , vitke , snažne prilike u tai chi pokretima u odsaju plamena . Prizor joj je oduzimao dah. On je bio u dubokoj meditaciji u pokretu , potupno stopljen sa okruženjem, kretao se u ritmu izbijanja plamenova iz vatre i disao duboko sledeći neku iskonsku šemu savršenstva i postojanja. Prestala je da se pita da li ga voli i kako to ljubav izgleda. Vreme je prestalo da postoji , noć pod zvezdama bila je pred njima , topla, letnja , oštrog planinskog vazduha , puna vila i vilenjaka ....
- Ne spavaš, ljubav ? -
- Ne - osmehnula mu se i protegla zevajući ... - mhhhh ... pustila sam konačno da se moja ljubavna priča piše sama , mogu da odahnem ...a ko bi rekao da je to tek tako -
Okrenula se da dohvati činiju sa zrnima grožđa i uživala u slatkom nektaru pod jezikom .
- Baš sam gladna ... - rekla je punih usta i slatki sok joj je procurio niz bradu ...jedva se uzdržala da ne prasne u smeh i ne zagrcne preslatkim voćem...
Matrona- Admin
- Broj poruka : 307
Datum upisa : 06.03.2012 -
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu